www.tebe-trazim.com

ja sam nova na ovom forumu i tako mi je drago što sam naišla na vas,sam Bog vas je poslo!i ovu temu,sve to mene muči isto smao ja imam 19.godina,sad kada treba izlaziti i kada svi od tebe očekuju maximum ja se osjećam preslabo,gubim se.strahovi su me paralizirali!imam anksioznost,nisam htjela pit tablete,sve je počelo kako nisam upala na željeni fax,moja vjera je pala i bila sam očajna i u depresiji.i kada sam sve to nekak prihvatila počeli su me strahovi.imam osjećaj da sma tako slaba,da će se srušit svaki čas,stalno me hvata panika i tjeskoba,sve mi postane besmislenost,nestrpljivost,sve mi je dosadno.puno molim i ne odustajem.čitala sam mnoge duhovne knjige koje su me jaako ojačale moram priznat.sve ide na bolje samo mi povremeno tako jako dođe napad da mislim da ću umrijet,a najviše u CRKVI!to je strašno,usred mise mene uhvati panika i tjera me nešto da izađem pa se počnem trest i ja ne znam što mene održi normalnom s obzirom koliki je to stres za tijelo.dosta strahova sam pobijedila na slavu Isusovu još samo tu misu.čak 3 dana prije me primi strah,trnim,a kad trebam krenut na misu noge mi otkazuju,slabost,srce mi lupa i nepravilno radi.to je strašno.ali uvijek uporno idem mada mi je to ubitačno.želja mi je da idem na misu sa radošći i bez straha a ne da molim Boga da me nešto spriječi da ne idem,da imam izgovor.grozno!znam da je to od zloga i da me želi odvratit a pomekad se tako slabo osjećam.radije bi doma molila 5h samo da ne idem na misu.a ne znam zašto.moram priznat da kad primim hostiju osjetim olakšanje,a prije mi dok stojim u redu za hostiju noge klecaju i sva drhtim koda ću se srušit.ne znam više šta da radim!vapim isus za vrijeme mise ali me stalkno napastuju misli da mi je slabo i da moram izać van,neki nepir,neopisivo.išla sam duhovniku i reko mi je da se moram borit.jel imo ko slično iskustvo?i dok se milim često me napada i nešto mi govori umrijet češ desit će ti se ovo,ono,gluposti i ja se tak uznemirim da se počnem trest a naravno da se ništa od toiga ne ostvari.ali nije uopće ugodno,strašno je.jedinica sam i zato se nekak bojim te smrti zbog svopjih roditelja i previše sam time opterećena.posebno strahujem za bolesti.stalno osluškujem tijelo i svaka bol me uplaši i odmah mislim na najgore.a da ne pričam kad čujem nešto loše,tog trena se počnem trest i ne mogu se smiriti.inače sam oduvijek bila osjetljiva i plačem za svim i svakim,žalovita sam ali ovo više nije normalno.nekako se bojim svoga križa,a zašto?prije sam mislila da ako molim ništa mi se ne može dogodit a danas sam vidjela da nitko od nas nije pošteđen i da mi treba puno snage a nemam ju.čeznem za tim da živim opušteno,da ne strahujem za svaki nepravilni otkucaj srca(ali stvarno!) jer time ne služim ni Bogu ni ljudima,toga sam svjesna i gorim od želje da pomažem drugima ali imam toliki strah od neuspjeha i osjećam se tako slabo.zahvalna sam Bogu jer sve to ide na bolje,moje molitve su uslišane samo da se potpuno oslobodim jer imam povremene ali jake napade.ni sama ne znam kako moje tijelo to podnaša.pomozite ako možete,biti ću vam zahvalna...