www.tebe-trazim.com

upravo tako, ne boj se, Isus te voli i želi te voditi svojim putem.

mnogi znate da je ovih dana u mostarskoj Crkvi sv. Petra i Pavla bila duhovna obnova koju je vodio vlč. Dražen Radigović. Od 4 dana duhove obnove bila sam na tri.
Išla sam sa svojom kćerkom, koja je vrlo živahna i radoznala (hvala Bogu na tome) i te njene dražesne osobine mene ponekad dovode do ruba strpljivosti
Toliko sam očekivala od ove duhovne obnove, ali kad sam vidjela da baš i neću moći s mirom pratiiti vlč. Radigovića malo sam se rastužila, no tada je uletjela moja sestra koja je bila redar i pazila na Iskru.
Ja sam ostajala tijekom mise, tada bih samo pokupila malenu i išla doma, tako mi je nekako bilo žao što nisam mogla ostati, ali sam osjećala i neki mir koji sebi nisam mogla objasniti, jer inače prije kad nešto ne bi bilo kako bih ja zamislila jako bih se ljutila i bila nezadovoljna.
a onda, jučer bingo, Gospodin je uredio da i moj muž pođe s nama na misu, a jučer je upravo tema bila brak...
opet se odigrao sličan scenarij sa Iskrom, ali.....pred sam kraj mise, kad sam više mislila da ovo trčanje za njom nema smisla, moj muž meni kaže: Znaš ima smisla sve što ovaj svećenik govori.... i to je bilo to....zagrlila sam malenu i njega, opet nismo ostali do kraja ali Bog mi je dao strpljenja i čak na toj mojoj skraćenoj duhovnoj obnovi podario dar koji mi je najviše trebao....
slava Mu i hvala uvijeke

Bog vas blagoslovio Ivana..

Slava Gospodinu Ivana,....

Nekada se desi u životu da imamo snove koji nas se tako snažno doimaju, nešto između sna i jave i ostaju nam urezani čitav život. Ovdje ne govorim o običnim snovima i sanjaricama u koje netreba vjerovati.
Ja sam u životu imala 2 puta tako nešto. Sanjala sam na takav način pokojnu majku i oca . Samo majka je govorila i rekla mi je da su dobro i da ne brinem. Bila sam svijesna da to nije java ali isto tako i njihove prisutnosti i kada sam htjela postaviti majci jedno pitanje u vezi zagrobnog života naglo sam se probudila jer je zazvonio telefon. Bila sam jako ljuta što su me prekinuli ali odgovor sam našla u tome da mogu biti sretna za majčin susret i riječi a ostalo mi nije dato da znam.

Dobro nam došla draga Sunny!!!

"najfriškije"

pitala me moja "mala" seka u zajednici ima li joj pomoći da se igdje upiše u "normalnu" srednju školu?!? dal znam nekog da je može "progurati"..

naime, nije imala dovoljno bodova i nije dovoljno učila najviše zbog situacije doma.. tatinog fizičkog i psihičkog maltretiranja mame i obitelji cijele...Otac ih je ostavio...

i ja kažem kako znam da je jedan profesor postao ravnatelj, inaće vjernik veliki i ide svako jutro prije posla na Misu. a pozna ga od moje prijateljice tata....

-* moram napomenuti kako nerado ikoga molim išta....i da bi rađe radila najteži fizički rad nego molila nekog nešto....


ALI "sine" mi kroz glavu : Šta ako jednog dana stanem pred lice Isuseka... i pita me: zašto nisi pomogla mojoj kćerkici a dao sam ti mogučnost?!?!

i vođena tim Duhom eto danas je Gospodin dobri OTAC "otvorio vrata na koja smo sa vjerom kucali" i upisao svoju kćerkicu iz ljubavi u jednu dobru školu....


Eto kako je DOBAR, MILOSRDAN i BLAG Otac naš.... i kad imamo našeg zemaljskog tatu a JOŠ VIŠE kad ga nemamo .. ONAJ OTAC GORE, GOSPODAR NEBA i ZEMLJE brine o nama tako jako..sa ljubavlju....


Oče hvala ti što brineš za svoju dječicu!!!

Eleonora lijepo si djelo učinila što si pomogla tom djetetu.
Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe!
Bog se služi sa svima nama. sada je na tom djetetu da se pokaže u učenju.

je Speranza draga... ali mene tako "obara" kada ljudi svoja srca od mesa otvore po Gospodinu... ili Gospodin otvori njihova srca i nastaju dobra djela.. osobito prema malenima i nezaštičenima.... koji se jedino imaju pouzdati u Oca na nebesima...

kako je divno koristiti Isusu..... jooooj......biti Njegove usne za govorit, srce za hvalit Ga... -PRODUŽENE RUKE.....

za Njegove najmanje.....

Neka se Njegova ljubav PROSLAVLJA I nekla se za nju čuje do NAKRAJ SVIJETA!!!!!!!!!!!!!!!! kako On ljubi svoje malene koji se uzdaju jedino u Njega.....

VJERAN JE.... i NIŠTA MU NIJE NEMOGUČE..... !!!

BVB..svaki dan pre uclanjenja u zajednicu citala sam vasa skustva koja su mi jako pomogla u nekim momentima,pa sada i ja zelim da posvedocim o velikoj milosti koju sam dozivela pre par godina.A inace,to nisam rekla,tata mi je umro kada sam imala 3god,skoro ga se i ne secam.Pole njegove smrti mama se razbolele i ostala skoro nepokretna.Jako tesko smo ziveli i jako malo lepih stvari pamtim iz detinjstva..
Ovako pocinje prica...bila sam u vezi 9meseci sa O.,covekom koji je bio 12 god stariji od mene...,ziveo je u drugom gradu,bio je razveden i imao je cerku.Sve je bilo divno...tolika ljubav (al samo sa moje strane,a to sam tek mnogo kasnije uvidela),se nije mogla opisati.Mislila sam da se moze umreti od tolikih osecanja.Sve super...a onda odjednom kraj...bez objasnjenja...bez reci...bez icega.Plakala sam,molili da mi objasni,preklinjala ga da me ne ostavlja bez razloga.Jedino sta je reko jeste-i meni je tesko,ali moram.Nije mi bilo jasno...nista...ako me volis toliko zar postoji nesto sto te moze odvojiti od mene?Opet isti odgovor...mora tako.Kraj...sve se srusilo...sama...niko da me utesi...ni da pokusa tako nesto...samo osude i prazne price-sta te briga...cim je to uradio znaci da je los...ti zasluzujes boljeg...ma proci ce,sta se sekiras...a meni je bilo sve gore i gore.I uvek isto pitanje-sta sam uradila...zasto...jel to moja kazna za nesto...zasto mi se desavaju takve stvari...dokle cu samo gubiti ljude koje volim...???
Pala sam u depresiju...molila Boga da mi ga vrati jer bio mi je jedini smisao zivota.Ali i On je cutao.Gluv na moje vapaje i pozive.Posle vise nisam molila da mi ga vrati,molila sam da me oslobodi te ogromne patnje i beznadja...dzabe postovi,dzabe molitve...meni je bilo sve gore.Osecala sam se ostavljenom i od Boga i od ljudi.Onda sam,posle godinu dana,shvatila da vise ne mogu i odlucila...ubicu se.Uzela sam tablete,alkohol i ikonu Majke Bozije,sela na biciklo i otisla na groblje...da me niko ne vidi.Popila sam tablete sa viskijem...sela na klupu,uzela ikonu i pricala joj...i cekala kraj.Pricala sam Joj kako mi je,kako me ni ona ne cuje i ne mari za mene,kako su me svi ostavili pa i ona,optuzivala Ih kakvi su oni roditalji kad mogu da gledaju svoje dete kako tuguje i da nista ne urade...Ne znam koliko je bilo sati tada,al secam se kad sam otvorila oci da je bio mrak,zujanje u usima,milion bubnjeva u glavi...pokusavam da se saberem...sta je ovo...sta se desava...gde sam...i shvatam...a NJena ikona i dalje u rukama.
Bolnica...neuropsihijatrija...tablete protiv depresije...i opet nista.I dalje boli kao i pre.Ljuta na Boga sto me nije uzeo,sto me i dalje pusta da patim.Zamisljla sam kako me gleda odozgo i podrugljivo mi se smeje,sa uzivanjem gleda kako se mucim i koprcam u ranama na srcu.
U bolnici upoznajem devojku koja je isto to uradila ali zbog tate.Kroz razgovor saznajem da je iz istog mesta kao i O.Plasim se da joj pricam o njemu,da joj kazem da je on razlog zato sto sam ovde.Al ipak joj nekako ispricam.Ona cuti,ne govori nista.
Ja i dalje ljuta na Boga...al nesto u meni se bori...lomi me...popusti malo...krenem opet da molim da me oslobodi patnje...pa opet proradi bes...i tako danima...a nocima posebno.Jedino sto nikad nisam zaboravila je to,da pre spavanja,onu istu ikonicu stavim pod jastuk bez obzira koliko sam bila ljuta i ocajna.
Kuci nisam htela da idem...bojala sam se uspomena na njega.Bilo mi je lakse da budem u bolnici.A onda sam mislila na mamu...ona nije nikad saznala sta sam ja zapravo uradila...nisam mogla da joj kazem...to bi je,onako bolesnu,dokrajcilo.
A onda se,27 dan boravka u bolnici,desilo...
Otisla sam da spavam...zaspala sam i sanjam ovakav san:
ja kako lezim na tom istom krevetu...osecam mucninu,jaku glavobolju,nesvesticu...oko mene puno belih mantila...vidim ih kao doktore.Onda pocinjem polako da se odvajam od tela...mucnina sve jaca...izdizem se prema plafonu i gledam te bele mantile kako gledaju u moje telo.Sidja mi se osecaj letenja iako i dalje osecam mucninu...Znam da moram da se vratim u svoje telo,ali ne znam kako...i dalje lebdim i gledam prizor ispod sebe...pokusavam da se spustim...u panici svatam da ne mogu,i da cu zauvek ostati van tela.
Budim se uz vrisak...preplasena...preznojana.Pitam se dal sam zaista sanjala sve to jer i dalje mi je bilo muka.
Sledeci dan sam bila kao nova.Kao ponovo rodjena.Srecna kao nikad.Bez trunke crnih misli,bez trunke tuge...sve kao rukom odneto.Pitam se sta je to...kako to...i shvatam...ono nije bio san.Ono je bila borba dobrog oko mene i zla u meni.Ja koja napustam telo je bio demon koji je tako dugo u meni bio,koji me kidao,terao da se ubijem,da hulim na Boga.Koji me naveo da tako slepo nekog volim a zatim me bacio u provaliju.Zato je i vristao kad je shvatio da ne moze da se vrati u moje telo.A moja molitva da budem oslobodjena tog strasnog tereta bila je uslisena...
Bozja milost se pokazala u punom sjaju.Ubrzo sam saznala da je O.pored mene imao jos jednu,al Bog je cekao da mi rane zarastu,pa da mi to otkrije.Nije me zabolelo...bila sam oslobodjena...i srecna jer sam otkrila istinu...a to je da je Bog najmilostiviji i da ga samo treba uporno i sa verom zazivati.
Eto,najmiliji moji,to je moja prica.Niko je ne zna sam vas jer bi me proglasili ludom.A ja necu uopste da se raspravljam oko toga..
BVB

O draga tasa ti si hrabra mlada žena koja je izabrala Isusa za svoj put.
On će mila svaku ranu zacijeliti samo mu se prepusti.
Hvala ti na tvome svjedočanstvu koje si tako smjelo podjelila s nama.
Bog te blagoslovio sestrice u Kristu