Citat:
BVB..svaki dan pre uclanjenja u zajednicu citala sam vasa skustva koja su mi jako pomogla u nekim momentima,pa sada i ja zelim da posvedocim o velikoj milosti koju sam dozivela pre par godina.A inace,to nisam rekla,tata mi je umro kada sam imala 3god,skoro ga se i ne secam.Pole njegove smrti mama se razbolele i ostala skoro nepokretna.Jako tesko smo ziveli i jako malo lepih stvari pamtim iz detinjstva..
Ovako pocinje prica...bila sam u vezi 9meseci sa O.,covekom koji je bio 12 god stariji od mene...,ziveo je u drugom gradu,bio je razveden i imao je cerku.Sve je bilo divno...tolika ljubav (al samo sa moje strane,a to sam tek mnogo kasnije uvidela),se nije mogla opisati.Mislila sam da se moze umreti od tolikih osecanja.Sve super...a onda odjednom kraj...bez objasnjenja...bez reci...bez icega.Plakala sam,molili da mi objasni,preklinjala ga da me ne ostavlja bez razloga.Jedino sta je reko jeste-i meni je tesko,ali moram.Nije mi bilo jasno...nista...ako me volis toliko zar postoji nesto sto te moze odvojiti od mene?Opet isti odgovor...mora tako.Kraj...sve se srusilo...sama...niko da me utesi...ni da pokusa tako nesto...samo osude i prazne price-sta te briga...cim je to uradio znaci da je los...ti zasluzujes boljeg...ma proci ce,sta se sekiras...a meni je bilo sve gore i gore.I uvek isto pitanje-sta sam uradila...zasto...jel to moja kazna za nesto...zasto mi se desavaju takve stvari...dokle cu samo gubiti ljude koje volim...???
Pala sam u depresiju...molila Boga da mi ga vrati jer bio mi je jedini smisao zivota.Ali i On je cutao.Gluv na moje vapaje i pozive.Posle vise nisam molila da mi ga vrati,molila sam da me oslobodi te ogromne patnje i beznadja...dzabe postovi,dzabe molitve...meni je bilo sve gore.Osecala sam se ostavljenom i od Boga i od ljudi.Onda sam,posle godinu dana,shvatila da vise ne mogu i odlucila...ubicu se.Uzela sam tablete,alkohol i ikonu Majke Bozije,sela na biciklo i otisla na groblje...da me niko ne vidi.Popila sam tablete sa viskijem...sela na klupu,uzela ikonu i pricala joj...i cekala kraj.Pricala sam Joj kako mi je,kako me ni ona ne cuje i ne mari za mene,kako su me svi ostavili pa i ona,optuzivala Ih kakvi su oni roditalji kad mogu da gledaju svoje dete kako tuguje i da nista ne urade...Ne znam koliko je bilo sati tada,al secam se kad sam otvorila oci da je bio mrak,zujanje u usima,milion bubnjeva u glavi...pokusavam da se saberem...sta je ovo...sta se desava...gde sam...i shvatam...a NJena ikona i dalje u rukama.
Bolnica...neuropsihijatrija...tablete protiv depresije...i opet nista.I dalje boli kao i pre.Ljuta na Boga sto me nije uzeo,sto me i dalje pusta da patim.Zamisljla sam kako me gleda odozgo i podrugljivo mi se smeje,sa uzivanjem gleda kako se mucim i koprcam u ranama na srcu.
U bolnici upoznajem devojku koja je isto to uradila ali zbog tate.Kroz razgovor saznajem da je iz istog mesta kao i O.Plasim se da joj pricam o njemu,da joj kazem da je on razlog zato sto sam ovde.Al ipak joj nekako ispricam.Ona cuti,ne govori nista.
Ja i dalje ljuta na Boga...al nesto u meni se bori...lomi me...popusti malo...krenem opet da molim da me oslobodi patnje...pa opet proradi bes...i tako danima...a nocima posebno.Jedino sto nikad nisam zaboravila je to,da pre spavanja,onu istu ikonicu stavim pod jastuk bez obzira koliko sam bila ljuta i ocajna.
Kuci nisam htela da idem...bojala sam se uspomena na njega.Bilo mi je lakse da budem u bolnici.A onda sam mislila na mamu...ona nije nikad saznala sta sam ja zapravo uradila...nisam mogla da joj kazem...to bi je,onako bolesnu,dokrajcilo.
A onda se,27 dan boravka u bolnici,desilo...
Otisla sam da spavam...zaspala sam i sanjam ovakav san:
ja kako lezim na tom istom krevetu...osecam mucninu,jaku glavobolju,nesvesticu...oko mene puno belih mantila...vidim ih kao doktore.Onda pocinjem polako da se odvajam od tela...mucnina sve jaca...izdizem se prema plafonu i gledam te bele mantile kako gledaju u moje telo.Sidja mi se osecaj letenja iako i dalje osecam mucninu...Znam da moram da se vratim u svoje telo,ali ne znam kako...i dalje lebdim i gledam prizor ispod sebe...pokusavam da se spustim...u panici svatam da ne mogu,i da cu zauvek ostati van tela.
Budim se uz vrisak...preplasena...preznojana.Pitam se dal sam zaista sanjala sve to jer i dalje mi je bilo muka.
Sledeci dan sam bila kao nova.Kao ponovo rodjena.Srecna kao nikad.Bez trunke crnih misli,bez trunke tuge...sve kao rukom odneto.Pitam se sta je to...kako to...i shvatam...ono nije bio san.Ono je bila borba dobrog oko mene i zla u meni.Ja koja napustam telo je bio demon koji je tako dugo u meni bio,koji me kidao,terao da se ubijem,da hulim na Boga.Koji me naveo da tako slepo nekog volim a zatim me bacio u provaliju.Zato je i vristao kad je shvatio da ne moze da se vrati u moje telo.A moja molitva da budem oslobodjena tog strasnog tereta bila je uslisena...
Bozja milost se pokazala u punom sjaju.Ubrzo sam saznala da je O.pored mene imao jos jednu,al Bog je cekao da mi rane zarastu,pa da mi to otkrije.Nije me zabolelo...bila sam oslobodjena...i srecna jer sam otkrila istinu...a to je da je Bog najmilostiviji i da ga samo treba uporno i sa verom zazivati.
Eto,najmiliji moji,to je moja prica.Niko je ne zna sam vas jer bi me proglasili ludom.A ja necu uopste da se raspravljam oko toga..
BVB
Moja pokojna baka je bila članica Trećeg franjevačkog reda i imala je običaj reći sljedeće djevojkama kad su očajavale jer ih neki mladić ne želi: "Nemoj plakati sinko jer još ne znaš od čega te Bog spasio!"
Bog je očito imao s Tobom druge planove i ostvarenje Njegovog veličanstvenog plana s Tvojim životom je počelo... Rane će zacijeliti a onda će doći neizmjerna radost i mir...
BTB
Login
FAQ
Chat
Traži
