www.tebe-trazim.com

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG MARKA EFEŠKOG

Ispovjednika Pravoslavlja

Ljubav Bozja prema nasem gresnom rodu ljudskom osobito se pokazuje u tome sto Premudrost Bozja u svakom rodu i narastaju nalazi medju nama nedostojnima dostojne sluzitelje i prijatelje svoje: Proroke, Apostole, Svetitelje, Ispovednike i Mucenike, i kroz njih brani i ocuvava veru Evandjelsku i Pravoslavnu, tu jedinu zivotvornu i spasonosnu Istinu Bozju, kojom se rod ljudski moze spasavati; i stvarno se spasava u svakom vremenu i narastaju. O tome nam govori premudri Solomon ovako: "Premudrost Bozja sve obnavlja i prelazeci iz narastaja u narastaj u svete duse, ona priprema prijatelje Bozje i proroke. Jer Bog nikoga ne ljubi tako, kao onoga koji zivi s premudroscu" (Prem. Sol. 7, 27-28). Takvih prijatelja Bozjih, kroz koje nas Bog poucava i spasava u teska vremena, ispunjena je sva istorija naroda Bozjeg od Avrama i Mojsija do svetih Apostola i svetih Otaca, i do danas. Sveti Grigorije Niski, u pohvalnom slovu svome bratu sv. Vasiliju Velikom, tom izabranom od Premudrosti prijatelju Bozjem i spasiocu Pravoslavne Crkve u teskim vremenima u kojima je ziveo, govori takodje o tome ovako: "Bog, koji sve i sva zna jos pre postanka njihova, kao sto veli prorok (Dan. 13,42), i preduhitruje zlobu djavolju koja se proteze zajedno sa ljudskim narastajima. On sam priprema i daje i odgovarajuceg sposobnog lekara za zlo i bolesti svakog narastaja; da ne bi, zbog nedostatka iscelitelja i ispravitelja, bolest kod ljudi ostala neisceljena, i tako potpuno ovladala rodom ljudskim". Takav upravo bogomudri i bogodani lekar i spasilac naroda i Crkve Pravoslavne u novija vremena ove teske istorije bese i svetitelj i prijatelj Bozji-Marko Mitropolit Efeski, koga zato s pravom njegov brat Jovan Evgenik naziva "novim Vasilijem Velikim" i "Novim Bogoslovom". Ovaj njegov brat Javan, koji bese djakon Velike Crkve Sv. Sofije u Carigradu ,napisa sluzbu i zitije ovoga Svetog Marka, koje cemo mi ovde dalje izloziti[1].

Sveti otac nas Marko, veliki svetilnik koji osvetljava nas zivot u svetu i hrabri pobornik Crkve Hristove i opste sunce cele vaseljene, rodi nam se i zasija u velikom carskom gradu Konstantinovom, Carigradu, u kome i odraste i skolova se i u kome na kraju, pri preseljenju svome na nebo, ostavi svoje sveto telo. Rodi se ovaj svetitelj leta Gospodnjeg 1391, u plemenitom rodu Evgenika. Otac mu se zvao Georgije, i bese cakon i sakelarije Velike Crkvs Sv. Sofije, i istovremeno ucitelj i rukovoditelj u skoli pri Sv. Sofiji, u kojoj su se skolovali mnogi mladici sa svih strana carstva. Majka mu se zvala Marija, i bese kci cestitog i bogoljubivog lekara Luke, koji ime bozanskog lekara i evandjelista Luke nicim nije osramotio, jer bejase veoma pobozan i cestit. Obostrano poreklo Markovih roditelja bese dakle iz davnina ukraseno svakim blagorodstvom i bogatstvom i svetskim sjajem, no nista manje i bogopostovanjem.

Kada im se dete rodi i preporodi blagodacu Duha Svetot, to jest svetim krstenjem, roditelji mu dadose ime Manuil, jer je trebalo da to dste ne dobije neko drugo ime, nego kao dostojno dobi ono pravo ime Gospoda Isusa - Emanuil, jer je preko ovog svetitelja, u ova poslednja vremena, s nama prisu-tan Bog i Blagocesce (Pravoslavlje) i svetootacka predana vera. Ucitelj i vaspitac mladog Manuila i u blagocescu i u naukama retorike i matematike bese njegov otac, koga ce uskoro on sam prevazici i mudroscu i vrlinom. I upravo je on prevazisao oca za toliko, za koliko je otac mu prevazilazio ostale ljude. Tako je otac ovoga deteta doziveo ono sto svi oci zele da dozive: da ih prevazicu njihova sopstvena deca. Kada je malom Manuilu bilo 13 godina umre mu otac, no on ne prekinu ucenje, nego otide da se uci kod jos sposobnijih ucitelja i to na duze vreme i sa jos vecim trudom. Najpre mu je bio ucitelj i staratelj Jovan Hortazmenos, koji uskoro postade mitropolit Silivrijski sa imenom Ignjatije, i koji bese covek vrlo obrazovan i dobrodeteljan. Osim mitropolita Ignjatija on imadjase jos i druge ucitelje, medju kojima i filosofa Georgija Gemista Plitona, i takodje poznatog Josifa Vrijenija, jednog od ucenika sv. Grigorija Palame. U izucavanju nauka Manuil se odlikovao marljivoscu i brzim napredovanjem; no isto tako on bese skromnog ponasanja i smiren, pazeci i na svoj nacin odevanja i na korake, poglede i govor svoj. Nije proslo mnogo vremena a on je svojom darovitoscu i marljivim trudom ubrzo prsvazisao u ritorskoj nauci i u filosofiji i logici ne samo sve ucenike, nego i same ucitelje, tako da su mu se svi divili, pa cak i sam car.

Po zavrsetku skole sam car Manojlo[2] prizvao ga je k sebi i ucinio ga ne samo svojim prijateljem, nego i uciteljem u mnogim stvarima, i osobito u knjigama. Manuil je tako stekao naziv ritora i postao ucitelj i vaspitac u skoli, kojom je ranije rukovodio njegov otac. Ovde je on ucio naukama i Svetom Pismu mnoge mlade ucenike, kao sto je to ranije cinio i njegov otac. Medju njegovim ucenicima u to vreme bese i Georgije Sholarije, potonji patrijarh Carigradski. Manuil se sa svakim trudoljubljem trudio u toj patrijarsijskoj skoli, no s druge strane on nikada nije izostajao sa svakodnevnih svestenih bogosluzenja u Velikoj Crkvi i to u toku cele godine, i leti i zimi, tako da ga je bilo moguce videti gde jos u svetu pre monastva provodi monaski nacin zivota. On bese sav bogonosac i prosvetljen i bese istinski filosof jos od samog detinjstva. U svenocnim bdenjima i strazenjima nad sobom on je izucavao knjige starih mudrih ljudi i slagao to znanje u sebi, a u isto vreme nije izostavljao nista iz Bozanskog Pisma i iz Svestenih Ucitelja i Otaca Crkve a da to ne izuci sa tacnoscu i savrseno. Ziveci jos u gradu, on je prevazisao pustinjske otselnike, jer je cistotu i celomudrije i smrt Hristovu uzeo na sebe, goreci sav ljubavlju prema Hristu, koja ga ni do same smrti nije napustala. Nije se zanosio sujetom i svetskom slavom, niti mu je dusa bila privezana za nesto zemaljsko, ili za neki uspeh i karijeru.

Kada napuni 25 godina (oko 1418 g.), on ne mogase vise obuzdavati u sebi zelju za svetom shimom monaskom. Zato napusti sve zitejsko i poput velikih drevnih otaca, velikodusno razdade sve svoje imanje siromasima. Zatim smireno uze na sebe blagi jaram Gospodnji, koji je od detinjstva zeleo i lako breme krsta, zavolevsi pustinjastvo, koje su voleli i Ilija i Jovan i svi njihovi sledbenici. Jer pustinjastvo i usamljenost majka su bezmolvija, majka usamljenickog podviznickog tihovanja i unutrasnje stalozenosti i mira i spokojstva i ushodjenja ka Bogu i priblizenja Njemu. Za mesto usamljenistva on izabra jedno od ostrva u Mramornom Moru, izmedju Carigrada i Nikomidije, zvano Antigona (blizu Halke), jer ta ostrva behu tada ukrasena bogonosnim muzevima i podviznicima. Ovde on izabra sebi za duhovnog oca nekog osobito vrlinskog podviznika, divnog i cudesnog starca Simeona, koji ga uskoro i postrize za monaha davsi mu ime Marko. Ovaj iskusni starac uputi mladog monaha u podvige i vrline monaskog zivljenja, a osobito u duhovni podvig duhovnog i molitvenog sozercanja, kojim je nedavno tako sjajno tavorski zablistalo atonsko monastvo na celu sa Sv. Grigori-jem Palamom, koga je sveti Marko neobicno postovao i slavio.

Svojim odlaskom u monastvo Manuil je iza sebe ostavio neutesnu zalost srodnicima i bliskim prijateljima, a takodje i samom caru, koji ga je voleo i trebao njegovu mudrost i znanje. Ozalosceni su bili i velikasi i klirici i njegovi mladi ucenici i uopste svi u otadzbini, jer su njegov odlazak iz sveta smatrali za opste osiromasenje i gubitak mnogih dobara. Uz to ni njihove posete monah Marko nije primao, posto je, ziveci u molitvenom tihovanju, izbegavao da se vidja sa bilo kojim od srodnika i poznanika. U to vreme na ostrvo Antigonu dodje kod istog starca i stupi u poslusanje Markov skolski drug Dorotej, sin sakelara Velike Crkve Valsamona, covek ukrasen znanjem i vaspitanjem i naravi veoma blagorodne. Njih dvojica behu poznanici jos od detinjstva i behu dali jedan drugome rec da ce biti zajedno monasi. Dorotej je vec bio ostvario svoj cilj, jer je ziveo kao monah jedno vreme u Jerusalimu i na gori Bozjoj Sinaju, no sada se oba njih sastadose na ovom ostrvu i zivljahu kod jednog istog oca i nastavnika. Na tom ostrvu u samoci prozive sveti Marko oko 2 godine sa velikom duhovnom radoscu u podvizima. No ova svestena zajednica ne mogase dugo ostati u ovoj usamljenosti i tisini, jer pre no sto se napunise dve godine, a po zavisti neprijatelja i po opstoj zloj nesreci naroda ili, bolje reci, zbog tadasnje nerazumnosti i bezvoljnosti koje su ustalasale i potresle svu tvar, a osobito zbog nailaska nove agarjanske zveri, - svetitelj morade napustiti to mesto i preseliti se u Carigrad. Ogromna turska vojska bese zauzela svu maloazisku oblast Vitinije i dosla do Bosfora, tako da je bila velika opasnost za zitelje ovih takozvanih Princevih estrva, zbog cega je i ovaj svetitelj sa svojim duhovnim ocem i nastavnikom morao preci iz samoce u grad u cuveni Manganski manastir sv. Georgija, gde je produzio svoj tihi molitveno - podviznicki zivot.

Zivljenju prepodobnog Marka u ovom manastiru ko ce se dostojno nadiviti, i to: njegovoj krajnjoj surovosti u podvizima, u postu, u bdenju i svenocnom stajanju, u borbi sa nevidljivim protivnicima i u pobedi nad njima. Jer on govorase cesto da se Bogu nicim ne ugadja tako kao zlopacenjem. Ovde je svetitelj upraznjavao svaku vrstu vrline, da bi se preko vrlina dobro uzdigao u sozercanje, u svestena prosvetljenja i bozanska obasjanja, sto se zaista s njim i desilo. Tako je on postao sav cestit i bogolik. Jer ko je drugi ikada vise uriznicio u sebi onu svestenu cetvoricu duhovnih elemenata opstih vrlina, koje sacinjavaju i ukrasavaju razumnu dusu, izbegnuvsi pri tome krajnosti i s jedne i s drure strane? A te vrline su: postojanost i dostojanstvenost hrabrosti, iskrenost pravednosti, smernost celomudrenosti i savrsenstvo razboritosti. Ili, ko je ikada vecma od njega gnjev okretao jedino protiv greha i protiv duhovnog zmaja, a htenje potpuno upravljao ka Bogu i ka dobru? Ili, ko je cednost, devstvenost, stvar natprirodnu i ravnoandjelsku, vecma zeleo iz detinjstva od njega, i stekao je sebi za prijateljicu i saziteljnicu kroz ceo zivot? A on je upravo to uspeo: da cestim staranjem postigne devstvenost cak i u samim pokretima uma, kao neko nevestastveno i bestelesno bice. Zato je on u ovo vreme podvizavanja imao cist um, prosvecivan jos i Bozanskim Pismima i delima svetih Otaca, te je tako, prosvetljen bozanskim obasjanjima, mnoge bogonadahnute knjige napisao[3]. Ovde je u ovom manastiru sveti Marko bio posvecen u cin jeromonaha. Tajnu svestenstva on je primio sa krajnjim smirenjem i poboznoscu, i to na molbe i navaljivanja mnogih: Kada je zatim prinosio Bogu beskrvnu zrtvu svete Evharistije, svima koji su ga gledali cinio se sav kao van sebe, sav prosvetljen, sav kao da putuje negde, svestenodejstvujuci Bogu kao neki andjeo u telu.

No ma koliko da cu bili veliki i slavni dosadasnji podvizi svetoga, od sada pocinju jos veci i slavniji podvizi njegovi i hrabre borbe i svetle pobede ovog preslavnog borca. Jer u ovo vreme bednom i jadnom narodu pravoslavnom predstojalo je da, sa drugim zalima i nedacama pretrpi jos i nesrecu crkvenu, tojest onu lukavu zamisljenu i zlo sklopljenu uniju s Latinima. Jer u ovo vreme car Jovan VIII [4] pomisli da ce pomoci svome ugrozenom od Turaka carstvu time sto ce sklapanjem unije sa Rimom dobiti od pape Rimskog pomoc, i zato poce da se priprema i da izabira najbolje ucene ljude svuda po velikome gradu. Tada odmah bi naznacen ovaj sveti Marko za mitropolita Efeskog, no on se toga izbora prihvati tek posle mnogih umoljavanja i nagonjenja, i to, kako sam on kaze, jedino iz poslusanja Crkvi u ovim teskim vremenima. Ovo bi 1437. godine. Tako onaj, koji je stajao iznad svih pocasti, postade veliki arhijerej Velikog i Prvog Arhijereja, i revnosni pastir Pastirenacelnika Hrista. Od tada on se pokaza svima kao novi Veliki Vasilije, i svi ga tako nazivahu.

U grupi episkopa, klirika i laika, koji bise odredjeni da idu u Italiju (a medju kojima behu i uceni Visarion Nikejski i filosof Gemist Pliton i drugi), sveti Marko, sada vec mitropolit Efeski, bi naznacen ispred svih drugih za egzarha sabora istocnih otaca, a uz to jos on bi odredjen da zamenjuje patrijarha Aleksandrijskog i patrijarha Jerusalimskog, a i patrijarha Antiohiskog. Pred polazak za Italiju rekose svetom Marku kao egzarhu sabora istocni arhijereji: "Staraj se da pokazes i plemenitu hrabrost koju imas za nase blagocestive dogmate, i ucenost koju si, pomocu Bozjom, stekao kroz ucenje i brizljivo staranje". I zaista, sveti Marko se pokazao u Italiji kao hrabri i nepobedivi : lav, ili kao mac ostar s obe strane, koji saseca svaki lazni i zli kukolj iz ciste psenice svestenih dogmata Crkve, ili jos kao gromoglasna bogonadahnuta truba pravilnog bogoslovlja i neotstupni branilac odredbi i dogmata svetih Otaca i Vaseljenskih Sabora.

Na sabor u Italiju krenuo je i sam car Jovan Paleolog sa carskim Sinklitom, a s njim i stari Patrijarh Josif sa malim brojem episkopa i malim brojem klira svoga. Krajem 1437. godine krenuse oni morskim putem i stigose u Veneciju a zatim u Feraru u prolece 1438. godine. Kada papa Evgenije otvori sabor u Ferari, prva rec bi poverena svetome Marku. On tada otvori svetootacka svoja usta i kratko i jasno rece papi i ostalim zapadnim episkopima i bogoslovima: Treba da bude mira i ljubavi u Crkvi, no do razdeljenja je doslo zato sto je latinska Crkva otstupila od Pravoslavne Crkve i Pravoslavne vere, izmislivsi neke svoje dogmate, tydje Apostolima i sv. Ocima. Eto to i jeste narusenje mira i ljubavi i jedinstva. "Zasto, govorase papi i Latinima sveti Marko, okrivljujemo Oce, kada protivno njihovim zajednickim predanjima razlicito mislimo i govorimo? Zasto ste njihovu veru proglasili nepotpunom, i uvodite vasu - toboz savrseniju? Zasto, protivno Evandjelju koje smo primili, propovedate drugo Evandjelje? Nekada smo mi u potpunosti govorili jedno isto, i medju nama nije bilo raskola, i tada smo mi, obe strane, bili saglasni sa Ocima; sada pak, kada vec ne govorimo i ne verujemo jedno, kako mozemo biti zajedno? Mi pravoslavni i sada govorimo i verujemo ono isto sto i ranije, i saglasni smo kako sami sa sobom tako i sa Ocima i nasim i vasim, ako vam je zelja da priznate istinu. Vi pak, uvevsi novine u veru, pokazujete samim tim da ste nesaglasni pre svega sami sa sobom, zatim sa zajednickim svetim Ocima i na kraju, sa nama. I zasto da se ne vratite na onu dobru saglasnost koja ce vas pokazati da jedno ispovedate i u odnosu prema samima sebi i prema nama i prema svetim Ocima, i tada ce nestati raskola, i sabrace se razdeljeni, i ucinice se svako dobro?"

Ove reci svetog Marka behu reci istinite ljubavi. One nisu odbijale potrebu sjedinjenja, samo su isticale da se najpre imaju odbaciti jereticke zablude rimske i onda tek moze doci do sjedinjenja u Istini Bozjoj, i veri Pravoslavnoj. Ali gordima i duhovno gluvima ove reci izgledahu kao osionost svetog Marka, jer njima ne bese stalo do Istine i do vere apostolske i svetootacke.

To se videlo vec pri prvim bogoslovskim razgovorima u Ferari, gde je rec bila o pogresnom latinskom ucenju o zagrobnom stanju dusa umrlih, koje se duse, po njihovom ucenju, toboz same tamo ociscuju i iskupljuju ognjem, dok Pravoslavni govorahu da se duse spasavaju samo blagodacu Bozjom po molitvama i liturgijama svete Crkve na zemlji.

Posle tih prvih razgovora sveti Marko je uvideo da rimskim sholasticarima i golim prepiracima nije stalo do Istine, nego oni gledaju ko ce duze govoriti i nadgovoriti drugoga, bez obzira na logiku istine i na sveto Predanje Otaca, i zato je bio resio da se vec tada vrati natrag. No pod pritiskom cara, i po lukavoj politici pape, sabor se nastavi i uskoro bi prenet dublje u Italiju, u grad Florentiju. U daljim razgovorima i raspravljanjima sa rimskim bogoslovima sveti Marko je dokazivao njima svu neosnovanost latinskog dodavanja reci Simvolu vere po kojoj bi Duh Sveti toboze ishodio i od Sina (Filioque). U ovim prvim raspravljanjima svetog su Marka podrzavali i Visarion Nikejski i Isidor Kijevski, no oni brzo uzese na sebe ulogu izdajnika Pravoslavlja, i napustise svetog Marka. Od toga se svetitelj ni malo ne uplasi, nego poput Maksima Ispovednika i Grigorija Bogoslova, on u prah razvejavase sva latinska jereticka ucenja o Duhu Svetom, o Bozjoj sustini, o papskom prvenstvu, o svetoj Evharistiji, i o ostalim dogmatima. Svsti Marko niposto nije dopustao da se od bilo koga menjaju svete odluke svetih i Vaseljenskih Sabora i bogonadahnuto ucenje svetih Otaca Crkvs. On je silnim i jasnim glasom svojim i svetootackom blagodatnom logikom kao paucinu kidao i razbijao sve sofisticke zaplete i silogizme latinske i sholasticke, i razoblicavao sva njihova lukava i podla podmetanja i izvrtanja. Jer on je izvanredno dobro poznavao Svete Oce, koje su latini izvrtali i falsifikovali, i nije dozvoljavao da prazna sholastika i suva dijalektika izvrcu i upropascuju svete dogmate Svetih Apostola i Otaca i Sabora. U pravoslavnom ucenju i dogmatima, a osobito u dogmatu o ishodjenju Duha Svetog samo od Oca, sveti Marko je pocinjao od samog Prvog Bogoslova i Vodje svih blagoslova, tojest od samog Boga Logosa koji je jasno rekao: "Poslacu vam utesitelja od Oca, Duha istine koji od Oca ishodi" (Jn. 15,26). Zatim je on na osnovu Svetih Otaca dokazivao Latinima u kakve su jeresi zapali menjajuci Simvol vere Nikejskog i Carigradskog I i II Vaseljenskog Sabora i uceci pogresno o Svetom Duhu i o netvarnim Energijama Bozjim. Sinovi lazi, oni nisu hteli poslusati glas Istine, nego su ostali u svojoj jeresi i svojoj gordosti. Za vreme prepiranja o veri izmedju svetog Marka i Latina, neki rimokatolicki monasi, koji behu prisutni i slusahu tu diskusiju, glasno povikase na saboru: "Grci poseduju istinu vere i sacuvali cu prave dogmate".

Nedostalo bi nam vremena ako bismo hteli sve podvige svetoga Marka izloziti. Jer on i glad trpljase, i ruganja i potsmevanja od Latina i od izdajica pravoslavnih. No njega sve to, kao i prisiljavanje carevo i lukavost papina, ne mogahu pokolebati u veri Otaca Pravoslavne Crkve. On ne prihvatase necovecno i nehriscansko ucenjivanje Pravoslavnih - koje cinjase papa svojim laznim obecanjima odnosno pomoci, potrebnoj caru radi spasenja carstva od Turaka. Jos manje prihvatase sveti Marko da se o istinama vere odlucuje glasanjem. I to ne samo zbog toga sto Pravoslavni behu dosli u malom broju, nego pre svega zbog toga sto se Istina Bozja ne meri brojem i kolicinom glasova, nego Evandjeljem, Apostolima, Ocima i Saborima. A tu Latini ne mogahu odoleti svetom Marku. Kada uvidese i car i papa, i jos neke izdajice Pravoslavlja oko cara, kojima je papa obecavao kardinalske cinove ako prihvate latinsku veru, oni onda odlucise da uprkos protivljenja svetog Marka i Antonija Iraklijskog i jos dva episkopa, sklope neku uniju sa papom, ma i po cenu izdaje Pravoslavne vere. Tada sveti Marko izlozi pismeno svoje pravoslavno ispovedanje vere da 6i tako Pravoslavlje ostalo nepobedjeno i on opravdan pred Crkvom i istorijom, na posramljenje svih izdajica oko njega. Za ove izdajice Pravoslavlja, medju kojima prednjacase Visarion Nikejski, govorase sveti Marko braneci pravoslavno ucenje o Duhu Svetom: "Mi pravoslavni zajedno sa sv. Damaskinom i svima Ocima, ne govorimo da je Duh Sveti od Sina (nego od Oca), a oni zajedno sa Latinima govore da Duh jeste od Sina. I mi sa bozanstvenim Dionisijem Areopagitom govorimo da je Otac jedini izvor nadsustastvenog Bozanstva, a oni sa Latinima govore da je i Sin - izvor Sv. Duha, iskljucujuci time Duha iz Bozanstva. I mi, sa Grigorijem Bogoslovom razlikujemo Oca i Sina uzrocnoscu (tj. svojstvom biti uzrocnikom), a oni sa latinima sjedinjuju ih i smesuju u jedno tom uzrocnoscu. I mi sa svetim Maksimom i ondasnjim rimljanima i zapadnim Ocima ne cinimo Sina uzrocnikom Duha, a oni Ga u svojoj odluci o uniji nazivaju po grcki uzrokom, a po latinski nacelom Duha. I mi, sa filosofom i mucenikom Justinom, govorimo kao sto je Sin od Oca, tako je i Duh od Oca, a oni sa Latinima govore da je Sin od Oca neposredno, a Duh - posredno (i time ponizuju Duha Svetog). I mi sa Damaskinom i svim Ocima ispovedamo da ljudima nije dano da taju u cemu je razlika izmedju rodjenja i ishodjenja bozanskog, a oni sa Tomom Akvinskim i Latinima govore da rodjenje biva neposredno a ishodjenje - posredno"!

Tako je sveti Marko dokazivao da prihvatanje latinskog ucenja dovodi do toga da se priznaje da Duh Sveti ima dva nacela, a time se uvodi dvonacelnost u samom Bogu, sto je besmislica i jeres protivna celokupnom Hriscanskom Otkrivenju i Hriscanskoj Pravoslavnoj veri. Zato svoje Ispovedanje vere on ovako zavrsava: "Svi Oci i Ucitelji Crkve, svi Sabori i sva Bozanska Pisma uce nas da bezimo od onih koji drugacije veruju i da se udaljavamo od zajednice sa njima. Pa zar ja, dakle, prezrevsi sve te Oce i Sabore, da podjem za onima koji pod maskom laznog mira pozivaju da se ujedinimo sa onima koji su narusili sveti i bozanski Simvol vere, i Sina uvode kao dpyror uzrocnika Svetoga Duha? Jer ostale njihove (latinske) zablude, od kojih je i jedna samo dovoljna da nas udalji od njih, ja ostavljam za sada. Da mi se ne desi, o! Utesitelju Blagi, da ikada tako odstupim od sebe i od zdravih misli i zdrave vere, nego da se drzim uvek Tvoga ucenja i Tobom nadahnutih blazenih Muzeva, i tako da se prisajedinim Ocima mojim, odnoseci odavde sa zemlje na nebo, ako nista drugo, ono bar - pravu veru (Pravoslavlje)".

Posle toga stadose i Patrijarh i car i drugi episkopi navaljivati na sv. Marka, da ucini neke ustupke i napravi neki kompromis po nacelu ikonomije radi toboznjeg dobra drzave i naroda. Na to im sveti Marko odgovarase: "Stvari vere ne dopustaju nikakvo popustanje i ikonomiju. To je kao kad bi kazao: otseci sebi glavu pa idi kuda hoces. Nikada, o covece! ono sto se tice Crkvs, neresava se kompromisima. Jer ne postoji nesto srednje izmecu istine i lazi". U to vreme, 10. juna 1439. godine, umre etari Patrijarh Josif ne potpisavsi ipak uniju, koju nece potpisati ni sveti Marko, mitropolit Efeski i zamenik Patrijarha Antiohijskog i Jerusalimskog. Tada papa navali na cara i na istocne episkope da priznaju ne samo rimske lazne i jereticke dogmate nego i vrhovnu papsku vlast nad celom Crkvom i celim svetom, pozivajuci se pri tome na lazne dokumente nekog Isidora i toboznje "zavestanje" cara Konstantina, sto je sve bilo isfabrikovano u Rimu, da bi se makar i laznim dokumentima potvrdjivalo nezajazljivo vlastoljublje papsko. Sveti Marko je i taj zahtev energicno odbio i izjavio: "Za nas papa predstavlja samo jednoga izmecu patrijaraha, ali i to - ako bi on bio pravoslavan". No papa kao neki tiranin, i bedni, nevoljom prikljesteni, car izdajica, i ostale izdajice oko njega, najzad potpisu sramnu uniju, pljunuvsi time na sve odluke svih Vaseljenskih Sabora i svetih Otaca svojih. Jedan pravoslavni episkop uspeo je da pobegne i ne potpise, dok sveti Marko nije hteo da bezi nego je javno i pred carem i pred papom odbio da potpise tu laznu i bogoprotivnu uniju. Kada je video da na akti o uniji nema potpisa Markovog, za toliko inteligentni papa Evgenije izviknuo je: "Dakle, nista nismo uradili!" Ipak je vlastotubivi papa trazio da mu se sveti Marko dovede na sud zbog toboznje nepokornosti njemu, koji je svoj presto uzdigao vise oblaka. Po naredjenju carevom sveti Marko izadje pred papu, kao ono nekada Veliki Vasilije pred onog gordog eparha Modesta, i na optuzbe i na pretlje papine da je jeretik i da ce biti osudjen, jer se ne potcinjava odluci koju svi potpisase, on odgovori: "Nisam ja bez razloga cvrst u svome misljenju, niti nadjoh da ne valjaju neke od mojih reci, koje s Bozjom pomocu izgovorih ranije u Ferari i sada ovde u Florentiji. To takodje nije nasao niko od vas, niti iko drugi. Ja ni po cemu nisam slican ranijim jereticima, nego bas sasvim suprotno. Jer svaki od tih jeretika uvek je uvodio nesto novo i strano i tudje Crkvi Hristovoj, i to su Oci u svoje vreme izoblicili kao lazno, i zatim odbacili i prokleli. I uopste Crkva Bozja svuda i svagda otseca i odbacuje novacenja i prebiva u drevnim predanjima i stvarima, tojest u apostolskim i svetootackim dogmatima, sto se i ja po mocima svojim staram da cinim, blagodacu Hrista moga, makar me snaslo i hiljade smrti . . . A sto velis da ces da me osudis, znaj da su Sabori Crkve osudjivali kao buntovnike samo one koji su narusavali neki dogmat i propovedali svoju jeres. Zato je Crkva najpre osudjivala tu njihovu jeres pa onda i vodju te jeresi i njene pobornike. No ja uopste nisam propovedao svoje ucenje, nego sam se samo drzao onog ucenja koje je Crkva u nepovredjenom obliku primila od Spasitelja naseg i u njemu neotstupno prebivala do danasnjeg dana, a koje je ucenje i rimska crkva drzala do vremena otcepljenja. Treba pre svega, ako smete, da osudite ono ucenje (o Duhu Svetom) kojega se ja drzim, pa onda mene da sudite. A ako to ucenje vi priznajete za pobozno i pravoslavno, zasto sam onda ja dostojan kazne?" Tako se sveti Marka izbavi od papskih kandzi, i 26. avgusta 1439. vrati se natrag u Carigrad.

Izbavivsi se tako po velikom promislu i zastiti Bozjoj iz latinskih beda i opasnosti, sa sjajem i slavom ispovednika svetitelj Bozji se vrati u otadzbinu. I bi docekan od svih i svakoga u Carigradu kao propovednik i svedok (mucenik) Istine. Sakupljeni pravoslavni narod svih uzrasta i svakog zvanja pozdravljao ga u prestonici, i klanjao mu se trazeci od njega neku rec blagoslova i pobozne pouke. Jer pravoslavni i verni narod niposto nije hteo da prizna ni da pogleda one izdajice Pravoslavlja, i nikako nije ucestvovao na bagosluzenjima sa tim otstupnicima od vere. I pored sveg nasilja carske vlasti i prisutnih papskih legata unija nije mogla biti sprovedena, niti je ista znacila za narod i verni klir, na celu sa svetim Markom. Gonjen, a da bi duze stitio Istinu i vise pomogao Crkvi, sveti Marko napusti tajno Carigrad i otputova svojoj pod Turcima porobljenoj pastvi u Efes. Taka je on kao pastir dusu svoju polagao za ovce svoje, ugledajuci se na Istinskog i Prvog Pastira Hrista.

U svojoj mitropoliji u Efesu svetitelj je sa ljubavlju i pozrtvovanjem pohadjao ovo duhovno nasledje svetog velikog Evandjelista i Apostola Jovana Bogoslova, putujuci neprestano po narodu, iako bese slabog telesnog zdravlja. On posecivase postojece hramove i popravljase porusene, a osobito popravi svoj Mitropolitski hram i zgrade oko njega. Zatim rukopolozi svestenike i postavi duhovnike; sticase nevoljnike i one kojima neznabozni Turci cinjase nepravde; pomagase udove i sirote, moljase i precase, poucavase i utvrdjivase, postajuci svima sve, po reci Apostola. A kada sve uredi sto je bilo potrebno stadu, on zazele da se povuce u mir i spokojstvo, i zato krete na Goru Atonsku da tamo u miru okonca svoj zivot, iznuren uz to i teskom bolescu. No kada ladjica kojom idjase prolazase pokraj ostrva Limnosa ( u Egejskom Moru), odmah bi prepoznan i uhvacen od carskih vlasti i bi bacen u tamnicu, gde provede oko dve godine (od 1440 - 1442). U tamnici on pokaza cudnu velikodusnost i izdrzljivost, iako bese vrlo mucen i lisavan i onog najnuznijeg za zivot. U to vreme nastade turska opsada utvrcenja Limnosa, gde narod mnogo stradase od opsade i gladi i pljacke i smrti. Svetitelj je mnogo tugovao zbog svega toga i delio sudbinu sa narodom, zenama i decom, moleci se Bogu za spasenje i izbavljenje ovog jadnog Pravoslavnog zivlja. Blagodareci njegovim bogougodnim molitvama narod bi zasticen pomocu Bozjom, te niko od ljudi ne pogibe prilikom strasne opsade, u kojoj naprotiv mnogi Turdi izgibose. Narod za to blagodarase Boga i pripisivase svoje cudesno izbavljenje molitvama Bozjeg sluge i arhijereja Marka. U isto vreme sveti Marko produzi i odavde borbu za sveto Pravoslavlje pisuci na mnoge strane i utvrdjujuci verne ljude, a osudjujuci laznu uniju. U jednom svom pismu on je tada pisao: "Kad ne bi bilo gonjenja, ni Mucenici ne bi prosijali, ni Ispovednici ne bi dobili vence i pobede od Hrista, i ne bi svojim podvizima ucvrstili i obradovali Crkvu Pravoslavnu".

Po isteku dve godine, ovom novom Ispovedniku bi dozvoljeno da se vrati u Carigrad, gde on bi docekan od vernih kao opsti spasitelj i dobrotvor i ucitelj, i kao veliko svetilo zivota naseg na zemlji, i tiho pristaniste, i cvrsti temelj vere. On bese otac za sve Pravoslavne, rukovoditelj i ucitelj, ispravitelj naravi i dobri savetnik, zakonodavac u veri i riznica pravog bogoslovlja, izvor mudrosti i opsti zastitnik istinite Crkve; izoblicitelj kakodiksije (=zloslavlja) i nepobedivi pobornik Pravoslavlja. Blagodareci njemu mnogi iz unije bise povraceni Pravoslavlju, a osobito kada pod njegovim uticajem Patrijarsi Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima saborski osudise uniju 1442. godine na saboru u Jerusalimu. Oni osudise i odlucise od Crkve unijatskog patrijarha Mitrofana, i samom caru zapretise odlucenjem, ako se ne odrekne tudjih laznih dogmata. Isto tako i u Rusiji bi osudjen i proteran mitropolit Isidor, koji bese potpisao uniju, dok u Srpskoj Crkvi niko ne bese ni posao niti pristao na uniju. Likujuci zbog svega toga sveti Marko govorase: "Blagodacu i silom Bozjom psevdounija se evo raspada"!

Pozivevsi bogoljubivo i u svemu blistajuci od detinjstva do smrti, a narocito u ispovedanju i sticenju svetog Pravoslavlja, sveti Marko se prestavi u Gospodu 20. juna 1444. godine u 52. godini zivota. Pred smrt je ponova ziveo u svom manastiru Svetog Georgija, zvanom Manganski, gde se upokojio posle teze bolesti, koja je jos dok bese u Florentiji bila uzela velikog maha. Ova bolest, a jos vise apostolska briga njegova za sve Crkve, razjedale su zdravlje njegovo, no ne i njegov duh i krepost duse. Njegov ucenik Genadije Sholarije govorase da kad bi se svod nebeski srusio, ni tada se njegova pravednost ne bi pokolebala, i moc te pravednosti ne bi iznemogla; i dusa njegova ne bi se izmenila, niti bi se misao njegova raslabila u bilo kakvim iskusenjima. Pred samu smrt svetitelj je mnogo govorio prisutnima moleci ih i otacki im zapovedajuci da se brinu o Crkvi i crkvenom stanju i poretku, o crkvenom blagocescu i otstojavanju pravilnih crkvenih dogmata, i o unistenju ovog novog praznoslovlja oko unije. Osobito je savetovao svetitelj svog ucenika Georgija Sholarija, potonjeg Patrijarha Genadija, poveravajuci mu da produzi borbu za Pravoslavlje,i upozoravajuci ga na ovu istinu: "Kvarenje Vaseljenske vere jeste opsta propast". Svoj pak stav prema unijatima svetitelj ispovedi nepokolebivo i u samom casu smrti: "Ukoliko se udaljujem od njih, utoliko se sjedinjujem sa Istinom i sa Svetim Ocima, pravim bogoslovima Crkve; a koji sebe pribrajaju unijatima, takvi daleko stoje od Istine i od blazenih Ucitelja Crkve". Zatim pomolivsi se za sve prisutne i spokojno ispruzivsi ruke svetitelj rece: "Gospode Isise Hriste, Sine Boga zivoga, u ruke tvoje predajem duh svoj". Tako otide ka Onome Kome je toliko posluzio u zivotu, reci i delu, i o Kome je tako blagocestivo bogoslovstvovao. Telo njegovo svecestno, cisti hram najcistije duse, bi udostojeno slavnog pogreba, kakav bese i pogreb sv. Vasilija Velikog, i bi polozeno u manastiru velikomucenika Georgija. A ispovednistvo i vera i reci svetoga Marka zive i posle njegovog blazenog usnuca kao izoblicenje svima nepravoslavnima. Nama pak pravoslavnima ostaju da zive i svetle i rukovode nas ove svete reci svetoga Marka: "Do sada mi smo imali veru koja ni u cemu nema nedostataka, i mi nemamo potrebu ni za saborom ni za aktom neke unije, da bi se naucili bilo cemu novijem, mi - koji smo sinovi i ucenici Vaseljenskih Sabora, i na njima i posle njih proslavljenih Otaca nasih. Sa tom verom mi se nadamo izaci pred Boga i dobiti otpustenje grehova, a bez nje ja neznam kakva ce nas pravednost osloboditi od vecnog mucenja. Onaj koji hoce i pokusava da mi odbacimo ovu veru i uvedemo drugu, noviju, makar on bio i andjeo s neba - neka bude anatema, i nek iscezne svaki spomen o njemu i pred Bogom i pred ljudima. Neka niko ne gospodari u nasoj veri - ni car, ni episkop, ni lazni sabor, niti iko drugi, nego samo - jedini Bog, Koji nam je i Sam i kroz Svoje ucenike predao tu veru"! (Poslan. igumanu Vatopeda).

Njegovim svetim molitvama, Hriste Boze nas, i svih svetih Tvojih Ucitelja i Bogoslova Otaca, sacuvaj Crkvu Tvoju svetu u Pravoslavnoj veri i ispovednistvu.

NAPOMENE:

1. Zitije (ustvari opsirniji Sinaksar) svetog Marka napisao je njegov brat Jovan Evgenik, djakon i nomofilaks Velike Crkve u Carigradu. To njegovo zitije dopunili smo iz dela samoga sv. Marka, zatim iz dela patrijarha Genadija Sholarija, ucenika sv. Marka, i iz zitija i sluzbe koju je sv. Marku napisao ritor Velike Crkve Manuil, a takodje i iz akata i istorijskih opisa Florentinskog sabora, napisanih od strane ucesnika i ocevidaca tog laznonazvanog sabora
2. Manojlo II Paleolog, vladao od 1391. do 1425. g. Ovaj pravoslavni car bese onaj koji na samrtnom odpy savetovase svom sinu i nasledniku Jovanu VIII Paleologu (1425-1448), da se ne zavarava nadama o uniji sa Rimom, jer je ujedinjenje Pravoslavnih i Latina nemoguce, a pokusaji da se do unije dodje samo poostravaju postojeci rascep (v. G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, str. 521). No sin oca nije poslusao, i tako je doslo do laznog i sramnog Florentinskog sabora, gde je Pravoslavlje spaseno blagodareci Bory i Svetom Marku Efeskom
3. Najverovatnije da iz ovog vremena potice spis sv. Marka o umno-srdacnoj molitvi Isusovoj, koji je unet u V tom grckog "Dobrotoljublja" bez imena sv. Marka, dok u jednom rukopisu Pariske biblioteke stoji da je taj isihasticki spis napisao sam sveti Marko Efeski
4. Pretposlednji Paleolog i pretposlednji vizantijski inperator, vladao od 1425-1448 g.)