www.tebe-trazim.com

Pusti samosažaljenje kameno, Duh Sveti će nastanit...srce tvoje ranjeno
Sada je 08 ožu 2021 10:50

Vrijeme na UTC [LJV]




Započni novu temu Odgovori  [ 1 post ] 
Autor Poruka
PostPostano: 06 kol 2007 19:09 
Odsutan
Registrirani korisnik
Registrirani korisnik

Pridružen: 09 stu 2006 18:04
Postovi: 80
Podijelio: 0 zahvala
Zahvaljeno je: 0 zahvala
ŽITIJE SVETOG I RAVNOAPOSTOLNOG OCA NAŠEG FOTIJA VELIKOG, patrijarha Carigradskog, ispovijednika

Bogonosni Oci nasi, uredivsi u Crkvi Bozjoj sve bogoprilicno i bogougodno, kao sto su i sami primili od svetih Apostola, ostavili su nam kao svesteno predanje i ovo bogodano ucenje: ispovedati i braniti pravu veru — Pravoslavlje — vece je od svih drugih vrlina. Nijedna druga vrlina, vele oni, nije pred Bogom tako velika i za Crkvu tako korisna kao ispovedanje i branjenje prave i istinite vere. Jer Istina je Bog (Jn. 14,6), i ljubav prema Istini Bozjoj i ispovedanje bogodane Istine u Crkvi, tojest istinite crkvene vere, oslobadja i osvecuje i spasava nas ljude (Jn. 8,32; 17,19; 2 Sol. 2, 10). Ovaj sveti nauk narocito su isticali i naglasavali oni veliki Oci Crkve koji su citav svoj zivot proveli u borbi za ocuvanje prave i spasonosne vere Hristove, kojom se jedino mi ljudi spasavamo i vecni zivot zadobijamo. Ova sveta nauka i predanje Otaca, potvrdjeni i posvedoceni celokupnim zivotom njihovim, najbolja je pouka i primer i za nase danasnje pokolenje, ohladnelo i okorelo u svojoj ravnodusnosti prema pravoj veri zbog svoga nerevnovanja „za ljubav istine", kako veli sv. Apostol (2 Sol. 2,10).
Medju drevnim velikim Ocima Crkve najveci revnitelji prave vere i Istine Bozje bili su Sveti Atanasije Veliki i Vasilije Veliki. A za njima mnogi drugi sveti Oci, sve do ovog svetog i bogonosnog oca naseg Fotija, ravnoapostolnog propovednika, ispovednika i zastitnika Pravoslavne vere Hristove. On ni u cemu nije manji od njih. Poput njih i on je revnovao u svakoj bogougodnoj i bogotvornoj vrlini hriscanskoj. No iznad svega revnovao je za Istinu Bozju, za istinite dogmate vere Pravoslavne, ostavljene Crkvi u sveto nasledje od bogonadahnutih Apostola i duhonosnih Otaca. A revnovao je tako Sveti Fotije za pravu i istinitu veru Pravoslavnu znajuci da nista nije spasonosnije od Istine Bozje. O tome je govorio, i pisao u svom poznatom pismu rimskom papi Nikoli: »Nista nije milije od Istine(1). I jos je u tom pismu pisao istome papi: „Zaista je neophodno da svi cuvamo sve, a pre svega ono sto se odnosi na stvari vere, u kojima i malo otstupanje predstavlja smrtni greh".
Prizivajuci u pomoc molitve svetog oca naseg Fotija, postaracemo se opisati za nase, ohladnelo u ljubavi prema Istini, pokolenje sveti zivot Svetoga Fotija i njegove apostol-ske podvige u odbrani Pravoslavne vere, radi pouke i dusevne koristi mnogima. Znamo da je Sveti Fotije, i za svoga zivota, a i kasnije, bio »znak protiv koga se govori« (sr. Lk. 2,34), jer su mnogi neprijatelji govorili i pisali protiv njegove svete licnosti(2). Ovde mi cemo izneti nepristrasnu istorijsku istinu, koja ce najbolje pokazati svu duhovnu velicinu svetog oca naseg Fotija, i njegov izuzetan znacaj za Pravoslavnu veru i Crkvu.
Bogonosni otac nas Fotije rodio se u Carigradu oko 820 godine(3), od roditelja i veoma znamenitih i bogatih i veoma bla-gocestivih. Otac mu se zvao Sergije i bio spatarije na carskom dvoru vizantijskom, to jest cuvar dvora i cara. Sergije bese ro-djeni brat svetog patrijarha Tarasija, predsednika Sedmog Va-seljenskog Sabora, 787 godine, na kome bi osudjena jeres ikono-boracka(4). Majka pak svetog Fotija zvala se Irina; i ona bese veoma bogoljubiva i vrlinoljubiva. Brat njen, po imenu Sergije, bese ozenjen Irinom, sestrom svete carice Teodore, koja za-jedno sa svetim patrijarhom Metodijem vaspostavi pravoslavno postovanje svetih ikona na Saboru 843 god(5). Svetog Metodija, kao i spomen blazenoupokojenog svetog patrijarha Tarasija, ve-oma je postovao Sveti Fotije i na njih se kroz zivot ugledao.
Medjutim, pre no sto sveta carica Teodora vaspostavi po-stovanje svetih ikona, mnogi pravoslavni hriscani, narocito monasi i klirici, pretrpese mnoga i raznovrsna stradanja i gonjenja zbog svetih ikona. Medju ovim ispovednicima i stra-dalnicima za cesne ikone behu i roditelji Svetog Fotija. Kao veoma blagocestivi i strogo pravoslavni oni ljubljahu i posto-vahu svete ikone, a takodje i njihove branioce — prepodobne mo-nahe. Osobito je majka Fotijeva vrlo cesto primala monahe u svoju kucu, trazila njihove svete molitve i davala im milostinju. Osim Fotija roditelji njegovi imadjahu jos cetvoro dece: Konstantina, Sergija, Tarasija i Teodora. Kao pobozni, roditelji su zeleli da im deca rastu u veri i poboznosti, ogradjivana molitvama i dobrim delima. U vreme ikonoborskog cara Teofila (829—842), kada nastadose progoni pravoslavnih ikonopostovatelja, raditeljima Svetog Fotija bi oduzeto imanje, i oni, posto najpre bise muceni, zajedno sa svojom decom bise prognani u mesta divlja i bezvodna, gde ispovednicki i mucenicki skoncase u pravoj veri(6), ne pristajuci da se odreknu svetih ikona. Zbog njihovog nepokolebljivog otstojavanja pravoslavnog molitvenog ikonopostovanja svetih ikona, ikonoboracki bezakoni i lazni sabori drsko i bezumno bacise anatemu na oca Fotijevog Sergija, i na samog mladog Fotija i njegovu bracu, kao sto pre toga behu bacili i na strica Fotijevog — svetog patrijarha Tarasija. O tome svedoci sam Sveti Fotije u svojim pismima(7). Ali Bog ne slusa i ne prima bezumne i besmislene jereticke anateme, nego ih mi ovde pomenusmo zato da pokazemo kako Sveti Fotije jos od detinjstva svog postade ispovednik i nosilac i zastitnik svete vere apostolske i istinitih dogmata svetih Otaca.
Jos od detinjstva svog mladi Fotije naginjase tihom mo-litvenom monaskom zivotu. O tome on sam veli ovako: „Jos od detinjstva imao sam zelju da budem slobodan od zitejskih stvari i briga, i da pazim samo na ono sto se mene samoga tice ... Jer jos od detinjstva u meni, zajedno samnom, rastijase i ljubav prema monaskom zivotu"(8). Po prirodi obdaren mnogim talentima, mladi Fotije zudjase za sticanjem vrlina i znanja. Tako obdaren i sposoban, on jos kao mlad izuci sve svetske i duhovne nauke. Sta je sve izucio i koliku je mudrost stekao, vidi se i iz priznanja samih neprijatelja njegovih. Tako Nikita Paflagonijski, najljuci neprijatelj njegov, pise za njega: „Bese Fotije ne od nekog niskog i neznatnog roda, nego od roditelja plemenitih po telu i vrlo poznatih. Po mudrosti svetskoj i raz-boritosti on je bio smatran za najsposobnijeg u carstvu. Jer on izuci gramatiku i poeziju, retoriku i filosofiju, i lekarsku vestinu, i skoro svaku drugu svetsku nauku. A bese u svemu tome takav da je nadmasio ne samo sve ljude svoga vremena, nego se cak takmicio i sa onima iz ranijih vremena. Jer njemu sve idja-se za rukom i pomagase mu: i prirodna sposobnost, i marljivo ucenje, i bogatstvo, pomocu kojega se svaka knjiga sticase k nje-mu"(9). Izucivsi za mladosti i knjizevnost i matematiku i Ari-stotelovu filosofiju, i svaku drugu svetsku nauku, Fotije tako-dje izuci i bozansku nauku Svetoga Pisma i bogoslovlje svetih Otaca Crkve, o cemu svedoce njegove knjige, pune bozanske i sve-tootacke mudrosti. A ucase se on i kod mudrih i ucenih ljudi svoga vremena, a za bogoslovlje sam veli da ga je ucio kod jednog mudrog i iskusnog „starca ucitelja". Posto se njegova ucenost i mudrost ubrzo procuse, u njegov dom stadose dolaziti mnogi mladici, zeljni da cuju od njega svetovnu i duhovnu mudrost(10). Mada i sam mlad, Fotije ih poucavase svakoj mudrosti i sa njima procitavase mnoge mudre i korisne knjige, tumaceci im je-zik i misao svake knjige. Ove pouke i tumacenja slusase i brat njegov Tarasije, koji je kasnije, kada je bio prinudjen da otsustvuje iz Carigrada, molio Fotija da mu opise koje su i kakve knjige u njegovom otsustvu citali i kakvo je njegovo misljenje o njima. Ispunjavajuci bratovljevu zelju, Fotije je i napisao svoju prekrasnu i bogatu knjigu, zvanu „Miriovivlos" ili „Bibli-oteka".
Zelja Fotijeva da postane monah sigurno da bi se u ovo vreme i ostvarila, da ga u tome nije sprecila volja pravoslavnog cara Mihaila III (842—867). Jer car dovede mladog Fotija na svoj dvor i natera ga protiv njegove volje da se primi visokih carskih sluzbi i cinova na dvoru. Najpre on postade protospa-tarios, a zatim i protoasikritis, to jest prvi savetnik i sekretar carski. Ta zvanja su se davala samo veoma poverljivim licima na dvoru. U ovom zvanju, a i zbog svoje mudrosti i sposobnosti, Fotije bi poslan od cara Mihaila u Bagdad da kao carski izaslanik (diplomata) pregovara sa persiskim kalifom o prestanku proganjanja hriscana u arapskim muhamedanskim zemlja-ma. Sa njim bi poslan u Bagdad i mladi daroviti ucenik njegov, Konstantin Filosof, to jest Sveti Kirilo, potonji apostol Slovenski.
U to vreme Fotije bese ne samo visoki dostojaistvenik na carskom dvoru, nego i profesor na Visokoj skoli u Carigradu, koju bese obnovio ujak i staratelj cara Mihaila, kesar Varda, u carskim palatama zvanim Magnavra(11). Zajedno sa njim u toj skoli predavahu i uceni Solunac Lav Matematicar i drugi Solunac — Konstantin Filosof (Sv. Kirilo). Iako obavljase mnoge drzavne poslove u palati, Sveti Fotije ne propustase priliku da i dalje cita mudre i korisne knjige i da poucava svoje mnogobrojne ucenike(12). Uz to on i sam poce pisati mnoge mudre i dusekorisne knjige i tumaciti bozanske dubine Svetoga Pisma. Tako na molbu njegovog prijatelja, Amfilohija Kizickog, on napisa knjigu koju po njemu nazva „Amfilohija", u kojoj tumaci 326 pitanja i problema iz Svetog Pisma. Kasnije on napisa i druge knjige, kao sto su: Knjiga protiv Manihejaca, Tajnovodstvo o Duhu Svetom, i Tumacenje Poslanica sv. Apostola Pavla. Jos sakupi i sastavi Nomokanon crkvenih zakona i kanona, i napisa mnoga Pisma i Besede, a sastavi i mnoge crkvene pesme i himne. Al' o mudrosti i svestranoj ucenosti Svetog Fotija neka ovo bude dosta, jer nam jos mnogo valja reci o njegovim drugim delima i podvizima, koji prevazilaze sve do sada receno o njemu.
U to vreme crkvene prilike u Vizantiji behu u ovakvom stanju. Blagodacu Bozjom Crkva bese izbavljena od dusegubne jeresi ikonoboracke. Ali posle teske i dugogodisnje borbe sa ikonoborstvom mnoge stvari u Crkvi trebalo je da se srede i dovedu u prvobitni red. Jer, kao sto mudro rece sveti patrijarh Nikifor Ispovednik(13), za vreme borbe sa jeresima mnoge stvari u Crkvi bivaju po nuzdi, dok u mirno doba one ne bi bile dopustene. Tako je bilo u ovo vreme. Borba sa ikonoborstvom ne samo da je mnoge odvukla u propast jeresi, nego je i dala prilike nekim ljudima iz redova i laika, i monaha, i klirika da pastalu smutnju iskorists za sebe, i tako unesu mnoge pometnje i nerede u crkveni zivot. Medju ovakve ljude treba ubrajati i one koji su, pod izgovorom borbe protiv jeresi, kvarili crkveni poredak i sada, kada je vec bila prosla bura jeresi, i kada je u celoj Crkvi ponova zavladalo pravoverje, pa je stoga trebalo da svuda vlada red, i poslusnost, i bratska sloga i jedinstvo. Osobito je bilo mnogo nevolja zbog podvajanja i deljenja u narodu, i kliru, i monastvu. Jer zbog preterane strogosti jednih i preterane popustljivosti drugih u Crkvi bese nastalo podvajanje i deljenje na medjusobno zavadjene stranke i grupe, sto je Crkvi Bozjoj nanosilo mnogo stete(14). Ove i ovakve stvari trebalo je resiti i ovu zavadjenu bracu izmiriti. Ovaj tezak posao upravo je i ocekivao Svetog Fotija kada on bi izabran za patrijarha. Njegov pak izbor za patrijarha bi na sledeci nacin.
Potpuna pobeda Pravoslavlja nad ikonoborackom jeresi bese izvojevana pod svetim patrijarhom Metodijem (843—847). Ovaj sveti patrijarh sa blagoscu i mudroscu i razumnom umerenoscu upravljase Crkvom Bozjom. One koji su se bili poveli za ikonoborackom jeresi pa se pokajali on sa ljubavlju primase natrag u krilo Crkve, na cemu mu neki preterano strogi monasi zamerahu, pa se cak i odvojise od njega. Kada pak Sveti Metodije ubrzo umre, za patrijarha bi izabran Ignjatije, sin bivseg cara Mihaila I Rangave (811—813), koji se posle ocevog pada bese zamonasio. On bese blizak krugu strogih monaha. Sam on bese covek cestitog zivota, ali njemu ne podje za rukom da zavadjene strane u Crkvi izmiri, te razdor i nadalje postojase u Crkvi. O tome razdoru u ono vreme pisase ovako Sveti Fotije: „Svi sa svima imadjahu medjusobne razlike i razmirice, i starahu se da se jedni od drugih odvoje i otcepe ... Pri takvom stanju stvari, grazen je pastir koji bi razdeljene udove Crkve mogao sjediniti i nastalu buru utisati"(15).
Zbog toga, i zbog sukoba sa cesarom Vardom, kao i zbog dru-gih drzavnih trzavica, u avgustu 857 godine patrijarh Ignjati-je bi najpre smenjen, pa zatim i sam podnese ostavku na patrijarsijski polozaj. I patrijarsijski presto vise od godinu da na ostade upraznjen. Tada oci svih crkvenih ljudi bise uperene ka coveku koji jedini odgovarase polozaju i dostojanstvu patrijarha, i koji jedini bese u stanju otkloniti postojeci razdor i izmiriti zavadjene strane. Taj covek ne bese niko drugi nego uceni i mudri profesor i carski sekretar i savetnik Fotije. Zato se tada njemu obratise svi crkveni ljudi, kako oni iz zavadjenih grupa, tako i ljudi sa dvora, a i sam car. Na njihovo uporno navaljivanje da se primi patrijarsijskog cina i prestola, smireni Fotije uporno i dugo odbijase, ne pristajuci da primi na sebe tako tesko i odgovorno breme. O tome svom odbi-anju i ne pristajanju on je ovako smireno pisao cesaru Vardi: „Jos pre ovoga ja sam znao da sam nedostojan arhijerejskog cina i pastirske duznosti. Zato sam, buduci vucen i prisiljavan, odbijao da to primim... Plakao sam, preklinjao sam, i sve drugo cinio samo da ne pristanem na ovaj nasilni izbor. Molio sam da me ova casa mimoidje, placuci zbog velikih briga i iskusenja. koja su me imala snaci. Ali, nista mi to nije pomoglo"(16). U pismu pak papi rimskom Nikoli(17), u kome ga izvestavase o svom izboru za patrijarha Carigradskog, Fotije ovako opisuje svoje protivljenje i odbijanje: „Kad god sam razmisljao o uzvisenosti arhijerejskog cina i polozaja i o nistavnosti covecijoj, i merio svoje nemoci i slabosti, mene je uvek spopadao uzas i obuzimao strah. Jer pred mojim se vidom nosilo ovo: ljudi od mesa i krvi obavljaju dela bestelesnih Heruvima. Sada pak vidim i sebe sama vezana i natovarena tim istim bremenom, i ja ne mogu iskazati koliki me bolovi i muke obuzimaju. Od samog detinjstva svog zeleo sam miran i povucen zivot. Zbog toga nikada nisam ni mislio da se pripremam da ikada primim na sebe arhijerejsko dostojanstvo. Medjutim sada sam se i protiv volje pri-mio arhijerejstva i upravljanja narodom Bozjim, jer sam silom primoran na to (mada ponekad biva da i to donese radost pastiru, samo ako mu stado crkveno dobro napreduje u pravoj veri i vrlini). A primio sam se toga evo kako. Cim se moj prethodnik povukao sa tog i takvog dostojanstva i duznosti, odjednom, ne znam kako, navalili su silno na mene svi klirici sa skupom episkopa i mitropolita, a jos pre njih, i sa njima zajedno, i blagocestivi car nas, koji je inace prema drugima veoma covekoljubiv i krotak, dok se meni ovde ucinio necovekoljubiv i nagao. Na to navaljivanje svega svestenstva ja nimalo nisam popustao. Ali svi moji izgovori i umoljavanja da me ostave na miru, nisu bili usliseni. Jer oni su samo jedno govorili i trazili: da hteo ja ili ne, primim na sebe breme staresinstva nad njima. Nista mi nisu pomogle ni suze, koje su mi se lile iz oci ju dok sam ih za to umoljavao. Tako se eto i zbilo, protiv moje volje, ono sto su oni sami hteli i zeleli"(18).
Posle ovakvog dugog i upornog umoljavanja Sv. Fotija od strane svega naroda i klira i episkopa da se primi patrijarsestva, jer presto patrijarski u prestonici carevine bejase nise od godinu dana upraznjen, on najzad i protiv svoje volje pristade. Tada ga, na sasvim zakonit i kanonski nacin, sabor arhijereja izabra i postavi za patrijarha Carigradskog 858 godine. Za svega nedelju dana on bi postrizen u monastvo i rukopolozen za patrijarha, prolazeci brzo po redu sve stepene svestenstva, svakog dana po jedan. Prvoga dana on postade monah, drugoga ctec, trecega ipodjakon, cetvrtoga djakon, petoga prezviter, i sestoga episkop. Rukopolozenje za episkopa bi izvrseno na sam dan Bozica 858 godine, od strane mitropolita sirakuskog Grigorija Azvesta(19), Evlampija apamijskog i Vasilija gortinskog.
Ovaj izbor Fotijev za patrijarha bi prihvacen od svega naroda i monastva i klira, bez obzira na njihove mecusobne nesuglasice i razdore. Jer i jedna i druga strana videle su u njemu garanciju prave vere, jer on bese sin roditelja postradalih mucenicki za Pravoslavnu veru od ikonoboraca. S druge strane oni su videli u njemu pastira koji se nije ranije mesao u medjusobne svadje i razdore, te moze sada izmiriti zavadjene strane i uciniti dobro Crkvi sjedinjujuci ujedno do tada razdeljeno stado Hristovo. Ali, podstaknuti zaviscu djavoljom, ovim izborom Sv. Fotija ne behu zadovoljni nekih pet episkopa iz kruga pristalica bivseg patrijarha Ignjatija. Ostale pak pristalice Ignjatijeve behu za Fotija, mada se kasnije neki od njih okrenuse protiv njega.
Po izboru svome za patrijarha Sveti Fotije bi priznat na saboru koji se sastade u hramu Svetih Apostola 859 g. Tada on, po drevnom i ustaljenom crkvenom obicaju, izvesti o svome izboru pismom rimskog episkopa i sva cetiri istocna patrijarha. U pismu papi rimskom Nikoli on, kao sto vec gore navedosmo, pisase o svom iznudjenom pristanku na izbor za patrijarha. Zatim radi pokazivanja zajednice u veri i ljubavi — „jer od svih zajednica najbolja je zajednica vere i istinite ljubavi"(20) — on njemu izlaze svoje ispovedanje Pravoslavne vere u Svetu Trojicu, u ovaplocenje Sina Bozjeg, u svetih Sedam Vaseljen skih Sabora, tj. da i on prima i ispoveda sve ono sto ti Sabori primaju i ispovedaju, a odbacuje i anatemise sve ono sto su i oni odbacili i anatemisali. To svoje pismo svetitelj zavrsava molitvom Bogu da podari mir Crkvi Svojoj i da sve verne vodi spasenju i prisajedini ih Glavi svih — Hristu(21).
Pismo ovo, praceno i pismom samoga cara Mihaila III, stize u Rim pocetkom 860 godine. Ali pre ovog pisma u Rim behu stigli neki neposlusni monasi iz Carigrada, medju kojima bese i neki arhimandrit Teognost. Ovaj Teognost i monasi s njim smatrahu sebe za pristalice bivseg patrijarha Ignjatija, i oni, zajedno sa onih pet spomenutih episkopa, ne priznavahu Svetog Fotija za patrijarha, iako je sam patrijarh Ignjatije vec bio podneo ostavku i priznao zakonitim novoizabranog patrijarha Fotija. Arhimandrit Teognost i oni koji s njim behu dosli u Rim izidjose pred papu, i stadose pred njim klevetati Svetog Fotija i obasipati ga svakovrsnim porugama sve zbog njegovog, toboz, nekanonskog izbora. Zbog ovakvog postupanja ovih Ignjatijevih monaha cesar Varda smatrase krivim i samog Ignjatija. Zato ga on progna na ostrva Tiverint i Mitilenu u Jegejskom moru, a neke od njegovih pristalica, klirike i monahe, poce progoniti i muciti. Sa ovakvim postupcima Vardinim Sveti Fotije bese veoma nezadovoljan. On zato napisa pismo Vardi u kome ga umoljavase i preklinjase da prestane sa takvim progonima, jer ce u protivnom sam on napustiti patrijarski presto(22).
U Rimu pak, kada papa Nikola cu od spomenutog arhiman-drita Teognosta kako je Fotije kao laik izabran za patrijarha, bi mu veoma milo. Ali ne po dobru, nego po zlu. Jer papa Nikola odavno cekase zgodan momenat da se umesa u poslove Carigradske Crkve, da bi je tako potcinio sebi. A bese papa Nikola covek vrlo vlastoljubiv i gord; on zudjase da ako moze, ceo svet potcini vlasti svojoj. Da bi to postigao, on upotrebljavase pred zapadnim vladarima neka lazna dokumenta, sacinjena u papskoj kancelariji, po kojima, toboze, bese predano u ruke papi od strane cara Konstantina Velikog grad Rim i svecela zapadna carevina(23). Iz istog vlastoljublja papa Nikola trazase jos i od istocnog cara vizantijskog da stavi pod njegovu vlast celu Juznu Italiju, i Siciliju, i svo Balkansko Poluostrvo sa tamosnjim slovenskim zemljama, koje bas u to vreme primahu hriscansku veru iz Carigrada. Koliko je bnlo vlastoljublje ovog gordog coveka vidi se i iz toga sto je on poceo upotrebljavati i jos nekakve lazne dekrete, takozvane „Isidorove dekretalije"(24), po kojima bi, toboze, rimskim papama pripadala sva vlast na zemlji i nad celom Crkvom. Bez rimskog pape se, toboze, nista u Crkvi ne moze resavati, pa cak, tvrdio je papa Nikola, bez Rima nema ni samog Hriscanstva.
Tako demonski vlastoljubiv i gord, papa Nikola jedva doceka ovakvu priliku da bi pruzio ruku i sebi potcinio svetu patrijarsiju Carigradsku. Zbog toga on uze sada na sebe da brani bivseg patrijarha Ignjatija. Mecutim, njemu bese glavni cilj zbaciti sa prestola Svetog Fotija i Carigradsku Crkvu potciniti papskoj vlasti. U tom cilju on napisa pismo Svetom Fotiju, a i caru Mihailu, u kome ga osiono napade sto se primio za patrijarha, i narocito sto je od laika tako brzo postao episkop. Posto car Mihailo bese u svom pismu pozvao papu da dodje na sabor u Carigrad radi potpune osude ikonoboracke jeresi, papa posla svoja dva klirika u Carigrad, da ispitaju celu ovu stvar i podnesu mu izvestaj, pa ce onda on sam presuditi o toj stvari. Ovi klirici behu: episkopi Rodoald i Zaharija. Oni stigose u Carigrad krajem 860 god. Drzeci se svagda svoje krotosti i ljubavi prema crkvenom poretku i pravilima, Sveti Fotije tada sazva po drugi put sabor u crkvi Svetih Apostola, u prolece 861 godine(25). A to bese zelja i samoga cara Mihaila. Na ovaj sabor dodjose mnogi episkopi, a i ovi prestavnici pape Nikole, i svi oni potvrdise sveti Sedmi Vaseljenski Sabor i ponovo osudise jeres ikonoboracku a Svetog Fotija primise za zakonitog i kanonskog patrijarha. Na ovom saboru bi doneto i sedamnaest svetih kanona, kojima se neposlusni monasi i episkopi dovode u poslusnost crkvenom poretku i predanju. Narocito se zabranjuje neposlusnim monasima da se odmecu od svojih zakonitih episkopa i, pod izgovorom toboznje jeresi njihove, stvaraju u Crkvi nerede i raskole. Jos dodade sveti Sabor i to da, ako kod nekog episkopa postoji neki greh i prestup, treba o tome sacekati saborsku odluku i presudu, a ne odvajati se od njega i stvarati raskol u Crkvi. Ovo pravilo donese saborski oci upravo protiv onih monaha koji behu nerazumno strogi i odvajahu se od svog novog patrijarha i njegovih episkopa. Na kraju sveti Sabor propisa jos i ovo: jedino ako bi neki episkop javno propovedao neku vec od svetih Otaca i Sabora osudjenu jeres, onda u tom slucaju ko obustavi i prekine spominjati takvog episkopa na svetim Liturgijama, ne samo da nije za osudu, nego njega treba cak pohvaliti, pa makar to cinio i pre saborske osude toga episkopa (kanon 15).
Medjutim, predosecajuci da vlastoljublje pape Nikole ni ovim nece biti zadovoljno, iako su i sami njegovi izaslanici i sav sabor episkopa priziali zakoniti izbor Fotijev za patrijarha, Sveti Fotije ipak napisa opsirno i puno ljubavi i smernosti pismo papi, bratski mu i podrobno objasnjavajuci sve. U tom svom pismu on je pisao:
Nista nije casnije i cenjenije od ljubavi, kako to i opste misljenje priznaje i Bozanska Pisma svedoce. Jer se ljubavlju sjedunjuje razdeljeno i izmiruje zavadjeno, a ono pak sto je svoje njome se jos vise priljubljuje i sjedinjuje. Jer ljubav ne misli zlo, nego sve obuhvata, sve podnosi, i, po blazenom Pavlu, nikada ne prestaje (1 Kor. 13,7—8). Ona i one koji imaju istu veru u Boga, makar i ziveli daleko jedni od drugih i makar se nikada ne videli, dovodi u jedinstvo i jednomislije, cineci ih pravim prijateljima... Nista ne sprecava da braca braci i deca ocevima mogu i smelije govoriti, ako samo istinu govore, te cu i ja nesto slobodno reci u svoju odbranu. Trebalo je najpre da vase savrsenstvo u vrlini saoseca samnom u tome sto sam i protiv svoje volje nateran da uzmem ovo breme, a ne da me zbog toga napadate. Jer zaista smo doziveli nasilje, a kakvo i koliko — to samo Bog zna kome su i najtajnije stvari poznate. Opkolili su nas nasilno sa svih strana, i cuvali nas kao da se radilo o zlocincu; izabrali su nas iako smo odbijali; rukopolozili su nas mada smo plakali. I sve to su svi videli i znaju, jer se nije desilo negde u nekom uglu, nego javno. Pa zar je sada pravo napadati stradalnike? Izgubismo svoj miran zivot i voljeno molitveno tihovanje, i ono cisto i prisno prijateljstvo sa drugovima. Omiljeni bejasmo medju prijateljima, i sa poznanicima voljeni i druzevni. A sada? Kako da o tome govorim bez suza! Kako da ne oplakujem onaj mirni raniji, a sada izgubljeni zivot. Znao sam jos od pre da je presto patrijarsijski vrlo buran i opkoljen velikim brigama. Znao sam i za tegobe upravljanja narodnim masama, za medjusobne svadje njihove, za zavisti, pobune, i gundjanja ako im se ne cini po volji; a ako im se popusti na volju onda dolazi njihov prezir i nadmenost. A sta da radim sada buduci doveden na silu? Nekada moram da budem strog i prema prijteljima, na srodnike da i ne gledam, ostar i tezak onima koji grese. A sve to izaziva zavist i mrznju kod njih. Sta sam mogao da ucinim? Ma koliko da sam izbegavao ovaj izbor, n od-bijao da primim rukopolozenje, i plakao ne prihvatajuci staresinstvo, — ipak svim tim nije se moglo izbeci ono sto je bilo predodredjeno. Ti pises da nisam trebao dopustiti tu ne-pravdu i nasilje nad sobom. Ali to treba da kazes onima koji mi to ucinise. Sto pak velis da su kanoni time prekrseni sto sam od laika brzo dosao do stepena episkopa, mi se pitamo koji su to kanoni koje smo prestupili? Jer Crkva Carigradska nije do danas primila ni jedan takav kanon, te prema tome pravila koja ne postoje ne mogu ni biti narusena. Ako bi pak zbog toga trebalo mene zbaciti s prestola, onda su u opasnosti da budu zbaceni i sveti i blazeni oci nasi, patrijarsi Nikifor i Tarasije, jer su i oni kao laici izabrani za arhijereje. Medjutim oni su najsvetliji svetilnici nasem pokolenju i sjajni propovednici prave vere i blagocesca, koji recju i zivotom odrzase Istinu. Zar i za njih, zvezde sjajne jos u svetovnom zivotu, da kazemo da su nekanonski i protivno crkvenom poretku izabrani? Ne dao Bog da tako nesto za njih recem, jer oni behu strogi cuvari kanona i pravila, pobornici prave vere i sudije bezbozne jeresi. A i medju Latinima bese takvih arhijereja, koji od laika bise uzvedeni na stepen episkopa, kao, na primer Sveti Amvrosije(26), ukras svih Latina. A takav bese i Sveti Nektarije, kome ceo Vaseljenski Sabor potvrdi izbor u cin episkopa, iako on bese jos laik(27). Zar ne bi u tom slucaju trebalo, po tebi, osuditi i ceo taj Sabor zbog toga? Sta vise, oba ova svetitelja ne samo sto pred izbor jos behu laici, nego ne behu do tada jos ni krsteni, te se sa krstenjem zajedno udostojise i arhijerejske blagodati.
Uostalom treba reci da kod nekih postoje izvesna pravi-la koja se kod drugih ne nalaze, zato ih ne treba traziti ol onih kojima nisu ni predana. Cvrsto i bez ikakvog novacenja treba drzati zajednicu u onome sto je najvaznije u veri, a razlike u sitnijim stvarima ne treba suvise istrazivati. Ono sto je zaista zajednicko svima, to treba u celini neophodno cuvati; a pre svega ono sto se tice vere u kojoj i najmanje otstupanje predstavlja smrtni greh. Sve ono sto je propisano zajednickim vaseljenskim odlukama, to treba svi mi da drzimo; a ako je neki od Otaca sam nesto propisao, ili je neki pomesni sabor odredio, to treba da drze oni koji su to primili, a nije opasno ako to ne drze oni koji to od Otaca nisu primili. Tako, na primer, jedni imaju obicaj da skracuju kosu i briju bradu, dok drugima to zabranjuju izvesne saborske odluke. Ili pak, nama je zabranjeno postiti se u subote, osim Velike Subote, dok vi postite i subotom. Tako isto, u Rimu ne mozes naci da se prezviteri zene zakonitim brakom, dok mi smo primili da i one koji zive u jednobraciju uzvodimo na stepen svestenstva; a podjednako odlucujemo od svetog Pricesca i one koji bludno zive i one koji odricu zakoniti brak. Ili pak, kod nas nikako nije dozvoljeno da se neko rukopolaze za episkopa ako prethodno ne primi rukopolozenje za svestenika, a kod vas biva taj stepen preskocen, pa djakona odjednom rukopolazete u cin episkopa, sto je kod nas neoprostivo. Kod nas takodje monasi uopste ne jedu meso, iako ne zbog gadjenja nego zbog podviznistva, dok kod vas je zapazeno da vasi monasi jedu meso. Tako dakle, nedrzanje onoga cime se ne povredjuje vera, ne znaci otstupanje od zajednicke i saborne saglasnosti. Imajuci u vidu, da u raznim mestima postoje razni obicaji i pravila, mi, ako pravilno rasudjujemo, necemo osudjivati ni one koji ih kod sebe drze, ni one koji takva pravila nisu primili. Medjutim, pored svega toga treba ipak reci, da neki od ovih obicaja koje spomenusmo kod vas nisu bas bez ikakve krivice i odgovornosti, jer neki od njih spadaju u nepravilne obicaje koje treba odbaciti(28). Tako na primer, kako neki mogu drzati subotne obicaje iako su Hriscani a ne Jevreji? Ili, ko se sme drznuti da se gadi zakonitog braka, koji dobrota Tvorceva stvori i ustanovi, osim onoga koji ide za naukom necestivih i bezboznih ljudi? Ili, ko moze i sme Gospodnje i Otacke i Saborske dogmate, — da ih sve ovde ne nabrajamo pojedinacno —, prezirati i nipodastavati ?
Sto se pak tice uzvodjenja nekoga od mirjanina na stepen arhijereja, neka se zna da je to sasvim saglasno sa bozanskim Ocima, jer je potvrdjeno ne njihovim recima, nego samim delima i postupcima, i jer je to posluzilo u raznim vremenima na veliku korist Neveste Hristove — Crkve. Sve ovo mi pak rekosmo i navedosmo, ne radi prepiranja, nego da pokazemo pravo stanje stvari. Ako li pak i to nekoga sablaznjava, onda se iz ljubavi prema braci moze uciniti i promena u onome sto, kad se ispravi, ne nanosi veliku stetu. Tako ce se od sada i kod nas saborskom odlukom zavesti obicaj da se niko od laika ne uzvodi odmah na stepen episkopa(29).
Opo svoje pismo papi Nikoli Sveti Fotije zavrsava ovako: Potrebno je da se i vi u svemu drzite pravih i istinitih kanona crkvenih i crkvenog poretka, i da ne primate one koji iz Carigrada dolaze u Rim bez pisama i preporuka od Carigradskog patrijarha. Jer se na taj nacin desava da se pod izgovorom gostoprimstva, ustvari, pocinje sejati seme bratomrznje. Ja nisam protiv toga da, ko hoce i kada hoce, dolazi k vama iz pocasti, ali niko ne treba da luta bez potrebe i bez naseg znanja i preporuke. Takve stvari su protivne kanonima, a takodje i meni i vama. Jer obicno biva: kada neki ovde strastima uprljaju svoj zivot, pa treba da odgovaraju zbog toga, oni se onda naprave posteni begunci, i pod izgovorom da idu na molitvu i poklonistvo, beze odavde, hoteci da slatkorecivim izgovorom pokriju svoje sramno delo. Ovakva lica putujuci u Rim, toboz radi molitve, izbegavaju sud koji bi ih ovde snasao. To vasa bogo-blagodatna glava treba da prekrati, i da takve vraca otuda na-trag nama. Na taj nacin ce se i njihovom spasenju pomagati i voditi zajednicka briga o svima(30).
Ovo bogomudro i puno bratske ljubavi i istine pismo ne podejstvova uopste na gordog i osionog papu Nikolu, jer njemu vlastoljublje bese vec pomracilo dusu i um. Umesto bratskog odgovora na bratsku ljubav Fotijevu, ciju pravednu stvar potvr-djivahu i papski izaslanici kada se vratise iz Carigrada, papa se jos vecma razgnevi i razjari. Sazvavsi neki svoj sabor u Rimu (avgusta 863 g.) on nepravedno osudi Svetog Fotija, a priznade za patrijarha Ignjatija. Iza ovakvog postupka njegovog nije se skrivala ljubav njegova za crkveni red i poredak, nego njegova ogromna gramzivost za vlascu, sto ce se odmah zatim jasno videti po pitanju pokrstavanja Slovenskih naroda, i posebno po pitanju pokrstavanja Bugara. Jer dok je papa Nikola u Rimu gledao kako da zadovolji svoje vlastoljublje i kako da potcini sebi Carigradsku Crkvu, za sto mu izgledase pogodniji Ignjatije nego Fotije, dotle je sveti i ravnoapostolni otac nas Fotije radio na Istoku veliko evandjelsko i apostolsko delo Bozje. Jer on je ne samo ukrasavao hramove Bozje i sredjivao crkvene prilike i bogosluzenja, i borio se protiv ostataka starih i novih jeresi u Crkvi, nego se jos svim srcem i dusom dao na sirenje Evancelja Hristovog mecu onima koji ga jos nisu upoznali. U tu svrhu on sa carem Mihailom bese poslao mecu Hazare, na jugu Rusije, dvojicu poznate solunske brace, Konstantina, kasnijeg Kirila, ucenika i prijatelja svog, i njegovog po telu brata Metodija, monaha sa gore Olimpa u Vitiniji. Ova sveta braca uspesno propovedahu tamo sveto Evancelje i zasadise veru Hriscansku (860 g.). Od svetog patrijarha Fotija poce i po-krstavanje velikog Slovenskog Ruskog naroda, i njima Sveti Fotije posla prvog pastira i episkopa(31). A malo kasnije, kada u Carigrad dodjose poslanici Moravskog kneza Rastislava da traze od cara i patrijarha propovednike Evancelja i klirike koji znaju slovenski jezik, da bi mecu Slovenima u Moravskoj utvrdili evandjelsku veru i obicaje, sveti patrijarh i car poslase i njima opet ovu istu svetu bracu (863 g.)(32), cime postadose jednom za svagda bogodani kumovi svih Slovenskih naroda(33). Jer od ove svete brace i njihovih svetih ucenika rasiri se Evandjelje Hristovo ne samo mecu Slovene u Moravskoj, nego i na celom Balkanu i okolini. Samo godinu dana kasnije, to jest 864 godine, Bugarski knez Boris i njegov narod primise Hriscansku veru od svetog patrijarha Fotija, a kum Borisu na krstenju bejase sam car grcki Mihailo, zbog cega Boris i bi prozvan Mihailo. Svome novokrstenom duhovnom sinu, knezu Borisu-Mihailu, sveti patrijarh uputi bogomudru pisanu pouku u kojoj mu kazivase sta znaci biti hriscanski vladar i kakvo treba da je njegovo delo(34).
Medjutim sva ova velika i evandjelska i ravnoapostolna dela svetog patrijarha Fotija kod vlastoljubivog pape Nikole izazivahu sve vecu zavist i zlobu. Posto u Carigradu niko ne pridavase nikakav znacaj papinoj osudi Svetog Fotija, papa se jos vecma razjari i ponovo napisa pismo caru protiv svetog patrijarha. Svojim lukavim spletkama i politikom, papa nagovori i Bugarskog cara Borisa da se odvoji od Carigradske Crkve i da zatrazi od pape i Franaka da mu posalju svoje klirike u Bugarsku. Ovo zlobno i protivcrkveno delo on ucini na sledeci nacin. Da bi pridobio pod svoju vlast Bugarsku novoosnovanu Crkvu, a zatim i ceo Balkan, papa posla tamo mnostvo svo jih episkopa i klirika (866 g.), koji dosavsi u Bugarsku odmah pocese proganjati svestenike postavljene od Fotija, i iskore-njivati svete pravoslavne obrede i dogmate. Oni ne priznavahu pravoslavpe svestenike, i nagovarahu narod da se odvraca od njih zbog toga sto svestenici behu zakonito ozenjeni. Ne priznavahu oni ni miropomazanje izvrseno od pravoslavnih svestenika, nego njihovi lazni episkopi pocese sami ponovo da miropomazuju. Oni jos zavodjahu i postove u subotu, i mnoge druge obicaje tudje Crkvi. Ali najvece zlo koje oni cinjahu bese to sto u Bugarskoj pocese propovedati i zavoditi novonastalu zapadnu jeres koja je pogresno ucila o Duhu Svetom i na taj nacin kvarila sveti i vaseljenski Simvol vere.
Ovakva nedela i bezakonja papskih klirika i episkopa, koja oni cinjahu uz saglasnost pape Nikole, ne mogase vise podnositi veliki revnitelj za pravu veru i otacke dogmate — duhovni otac Bugara — Sv. Fotije. On bi gotov preduzeti sve sto se moze uciniti za spasenje duhovne dece, ali ne htede upotrebiti nista sto bi se protivilo crkvenim pravilima i obicajima svetog Predanja svetih Otaca. Zato odluci da saborno resi ovo pitanje. On prvo uze pa napisa Okruznu Poslanicu svim svetim istocnim patrijarsima, pozivajuci ih da dodju ili posalju svoje zamenike na veliki sabor u Carigradu, da bi tako zajednicki razmotrili i osudili ova izmisljena novacenja i jeresi pape Nikole. U toj svojoj poslanici sveti Fotije pisase ovako istocnim patrijarsima:
„Lukavom djavolu nisu bila dovoljna bezbrojna zla koja je pronalazio i izmisljao protiv roda ljudskog od pocetka do dolaska Gospodnjeg, nego i posle toga on nije prestao da zabludama n jeresima vara i obmanjuje one koji ga slusaju. Otuda je i proizaslo tako raznovrsno bogoborstvo jeresi: Arije, Makedonije, Nestorije, Evtihije i Dioskor, i ostali necestivi zbor, protiv kojih su sazvani sveti Vaseljenski Sabori i protiv kojih su se borili sveti i bogonosni Oci macem Duha Svetog. Kada medjutim ove jeresi bise pobedjene i zavlada mir, i kada se iz ovog carskog prestonog grada izlivahu izvori Pravoslavlja po vaseljeni, i neki narodi, kao Jermeni, koji behu zarazeni jakovitskom jeresi (tj. monofizitstvom), vasim svetim molitvama obratise se u pravoverje, a drugi varvarski narodi, kao Bugarski narod, obrati se od idolopoklonstva u istinito bogopoznanje vere hriscanske, tada lukavi djavo ne mogase iz zavisti da to podnese. Jer ne prodje ni dve godine otkako se Bugarski narod obrati preko nas u hriscansku veru, dodjose ljudi necestivi, koji proizidjose iz tame (tj. sa Zapada), i srucise se kao grad, ili bolje reci nagrnuse kao divlje svinje u novonasadjeni vinograd Gospodnji i nogama i zubima, to jest sramnim zivotom i iskvarenim dogmatima, ostetise ga i upropastise. Jer ti ljudi, tj. zapadni papski misionari i klirici, htedose da taj narod odvrate od pravih i cistih dogmata nase besprekorne hriscanske vere.
Kao prva od zabluda ovih ljudi bese ta sto oni iagonjahu narod da posti u subotu. Ovo pak spominjem, jer i najmanje otstupanje od onoga sto nam je predano moze da odvede do prezrenja svih dogmata vere nase. Zatim oni nagovarahu narod da treba mrzeti ozenjene svestenike, cime ustvari sejahu po dusama seme Manihejske jeresi. Isto tako oni nagonjahu da se svi, popomazani od prezvitera svetim mirom, moraju ponova pomazati od episkopa. Time su hteli pokazati da svestenicko miropomazanje nema nikakve vrednosti, i na taj nacin ismejati bozanske i natprirodne tajne hriscanske. Otkuda njima takav zakon da svestenici ne mogu pomazivati svetim mirom? Od kog zakonodavca, ili apostola, ili oca, ili sabora? Jer ako svestenik ne moze pomazivati mirom krstenoga, onda ga sigurno ne moze ni krstiti. Kako to da jerej svestenodejstvuje vladicansko telo i krv Hristovu u svetoj Liturgiji, a da ne moze pomazivati svetim mirom? Ako se pak sve ovo oduzima svestenicima, onda se time umanjuje i episkopski cin, jer episkop stoji na celu svestenog hora. Ali se svi ovi necestivci ne zaustavise na tome u svome bezakonju. Oni i sveti i svesteni Simvol vere, koji po svim saborskim i vaseljenskim odlukama poseduje nepobedivu moc, pokusase da iskvare svojim laznim misljenjima i izvrnutim recima, novaceci u Simvolu da Duh Sveti ne proishodi samo od Oca (kako stoji u Simvolu), nego i od Sina(35). Ali ko je ikada cuo da je bilo ko od jeretika izrekao nekada takvu nauku? Ko uopste od Hriscana moze da podnese da se u Svetoj Trojici uvode dva uzroka, to jest: Otac kao jedan uzrok Sina i Duha, i Sin kao drugi uzrok za Duha Svetoga, i time da pretvori monarhiju (jedinonacalije) u Svetoj Trojici u dvobozje? A i zasto bi Duh Sveti ishodio i od Sina? Jer ako je Njegovo ishodjenje od Oca savrseno, — a savrseno je jer je On Bog savrseni od Boga savrsenoga —, cemu onda ishodjenje i od Sina? Dalje, Sin ne moze biti posrednik izmedju Oca i Duha, posto Duh nije sopstvenost Sina. Ako bi u Bozanstvu nostojala dva nacela, dva uzroka,onda se razorava jedinstvo Bozanstva. Ako Duh ishodi i od Oca i od Sina, njegovo ishodjenje samo od Oca mora biti ili potpuno ili nepotpuno. Ako je nepotpuno, ishodjenje od dvaju Lica bilo bi mnogo mehanickije i nepotpunije nego ishodjenje od jednog Lica samo; ako nije nepotpuno, zasto bi za Njega bilo neophodno da ishodi i od Sina? Ako Sin ucestvuje u licnom svojstvu Oca, onda Sin i Duh gube svoje licne odlike, cime se pada u po-lusavelijanstvo. Postavka, da u Bozanstvu postoje dva nacela, od kojih je jedno samostalno a drugo prima svoje poreklo od njega, u korenu unistava hriscanski pojam o Bogu. Bilo bi mnogo doslednije ova dva nacela povecati na tri, jer bi to vise od-govaralo ljudskom shvatanju Svete Trojice. Posto je Otac nacelo i uzrok ne zbog prirode Bozanstva, nego zbog ipostasnog svojstva, i posto Ipostas Oceva ne ukljucuje Sina, to Sin ne moze biti nacelo i uzrok. Filioque ustvari razdvaja Ocevu Ipostas na dva dela, ili Ipostas Sina cini delom Oceve Ipostasi. Ucenjem o Filioque Sveti Duh je dva puta odmaknut od Oca, i otuda ima mnogo nizi rang nego Sin. Ako Duh Sveti ishodi i od Sina, onda od triju Bozanskih Lica samo Duh Sveti ima vise nego jedan pocetak Ucenjem o ishodjenju Duha i od Sina, Otac p Sin ispadaju blizi jedan drugome nego Otac i Duh, posto Sinu pripada ne samo Oceva priroda nego i Ocevo licno svojstvo. Ishodjenje Duha od Sina je ili isto kao i ono od Oca, u kom se slucaju razlika medju Licima gubi mesanjem svojstava, ili je razlicito, u kom slucaju postoji protivnost u Svetoj Trojici. Dvostruko ishodjenje se ne moze pomiriti sa principom, da ono sto nije zajednicko svima trim Licima, iskljucivo pripada samo jednome od triju Lica. Ako Duh ishodi i od Sina, zasto ne bi nesto ishodilo i od Duha, da bi se na taj nacin ocuvala ravnoteza medju Bozanskim Licima? Ucenjem o ishodjenju Duha i od Sina, Otac se pokazuje kao pristrasan prema Sinu. Otac je ili vise uzrok Duha nego Sin, ili manje; ako je vise, onda je to uvreda prema dostojanstvu Sina, ako je manje, onda je to uvreda prema dostojanstvu Oca. Latini cine Sina vecim od Duha, jer Ga smatraju uzrokom i nepobozno Ga stavljaju blize Ocu. Uvodeci drugostepeni uzrok u Svetu Trojicu, latini vredjaju Sina, jer Ga cine uzrokom Onoga koji je vec prouzrokovan, te kao uzrok On nije potreban. Oni razdeljuju Duha Svetoga na dva dela: na onaj od Oca i na onaj od Sina. U Svetoj Trojici, sjedinjenoj nerazdeljivim jedinstvom, sve tri Ipostasi su neprikosnovene, ali ako se Sinovstvo doda ishodjenju Duha. Sinovstvo je povredjeno i ipostasna svojstva ostecena. Ako je rodjenjem Si na bila data moc Sinu da od Njega ishodi Sveti Duh, kako onda ne bi razoreno samo Sinovstvo njegovo kada On, koji je sam bio prouzrokovan, postade uzrokom drugoga koji je ravan Njemu i iste prirode sa Njim? Prema ucenju o Filoque nemoguce je videtn zasto Sveti Duh ne bi mogao biti nazvan unukom. Ako je Otac uzrok Sina, koji je drugostepeni uzrok Duha, onda je Otac istovremeno i blizi i dalji uzrok Duha! Dvostruki uzrok (prvi i drugostepeni) u Bozanstvu neizbezno sadrzi i dvostruki rezultat; otuda licnost Duha mora biti dvostruka. Prema tome, ucenje o ishodjenju Duha i od Sina (Filioque), uvodi u Bozanstvo dva nacela, diarhiju, i time narusava jedinstvo Bozanstva, monarhiju Oca.
Izlozivsi ovde samo ukratko ovo latinsko shvatanje, veli dalje Sv. Fotije, njegovo opsirno izlaganje i pobijanje ostavljam kada se budemo zajednicki okupili na sabor. To dakle necestivo ucenje, sa ostalim nedozvoljenim novacinama uvedose ovi samozvani episkopi u taj prosti i novokrsteni Bugarski narod. Vest o tome do srca nas je pogodila i zabolela. Jer kako da ne tugujemo kada vidimo da plod utrobe nase, decu koju rodismo Evandjeljem u Hristu, zverovi rastrzu na nase oci? Onaj ko ih je sa mukom i znojem preporodio i usavrsio u veri, on pajvise i strada od bola i zalosti zbog duhovne propasti dece svoje. Zbog toga mi i oplakujemo ovu duhovnu decu nasu, i necemo prestati oplakivati. Jer necemo dati ocima svojim sna dok ih po mocima svojim ne povratimo u naselja Gospodnja.
Sto se pak tice ovih preteca otstupnistva i opstih ste-tocina i slugu neprijateljevih, mi ih kao varalice i bogoborce osudjujemo saborskom i bozanskom odlukom. Ne kao da tek sada mi izricemo sud nad njima, nego odredjenu im osudu od drevnih Sabora i Apostolskih ustanova sada javno objavljujemo. Zbog toga ih mi, ako i dalje uporno ostaju u svojoj zabludi, odlucujemo iz zajednice svih hriscana. Oni uvode post u subotu, a to zabranjuje kanon 64. Svetih Apostola, koji kaze: „Ako se nadje neki klirik da posti u dan nedeljni, ili u subotu osim jedne (tj. osim Velike Subote), takav neka bude rascinjen, a ako je laik neka bude odlucen". Isto to veli i 55. kanon Svetog Cetvrtog Vaseljenskog Sabora, koji kaze: „Posto doznadosmo da u Rimskom gradu neki u vreme svetog Velikog Posta, protivno predanom nam crkvenom poretku, drze post i u subotu, Sveti Vaseljenski Sabor odredjuje da se u Rimskoj Crkvi ima drzati tacno apostolski kanon koji zabranjuje post u subotu i nedelju"(36).
Tako isto i pomesni Gangrski Sabor u svom 4. kanonu podvrgava anatemi one koji ne priznaju oženjene svestenike. Ovo isto ponavlja i sveti Sesti Vaseljenski Sabor i osudjuje one koji traze od svestenika i djakona da posle rukopolozenja ne zive vise u braku sa svojim zakonitim zenama, kakav je obicaj pocela bila jos tada da uvodi Rimska Crkva. Sveti Vaseljenski Sabor potseca i naredjuje Rimskoj Crkvi da se drzi evandjelskog ucenja i apostolskog pravila i poretka, a da ne vredja svetinju hriscanskog braka ustanovljenog samim Bogom. Ali ako bas i ne bi spominjali sva ova i jos druga novacenja zapadne Crkve, dovoljna bi bila sama ona navedena njihova hula protiv Duha Svetoga tj. (Filioque), Ili bolje reci protiv vascele Svete Trojice, da ih podvrgnemo hiljadama anatema.
Iznoseci ovo shodno drevnom crkvenom obicaju pred vase u Gospodu bratstvo, mi vas pozivamo i molimo da i vi dodjete na sabor i ucestvujete zajedno sa nama u osudi ovih necestivih i bezboznih ucenja. Nemojte propustati poredak Svetik Otaca koji su nam oni svojim postupcima i delima predali na cuvanje. Nego posaljite odmah vase predstavnike i zamenike, ukrasene poboznoscu i svestenickim cinom, a i dobrom recju i zivotom, da bi ovu novonastalu gangrenu zloverja iskorenili iz Crkve nasom zajednickom saborskom odlukom. Iskorenivsi bezbozje imacemo nade za povratak novokrstenog Bugarskog naroda u onu veru koju je od pocetka primio. Ali ne samo Bugarski narod, nego i do sada svima strasni narod takozvanih Rusa, i on sada napusta svoju neznabozacku veru i prelazi u Hriscanstvo, primajuci od nas episkopa i pastira svog i sve hriscanske obicaje. Ako dakle i vi sada pomognete da ovo novonastalo zlo presecemo, onda ce stado Hristovo porasti jos vise, i apostolska ce nauka dospeti do krajeva vaseljene. Zato posaljite predstavnike i zamenike vase, snabdevsi ih svom vlascu apo-stolskih prestola vasih, koju ste u Duhu Svetom nasledili, da bi sve ove i druge stvari zakonitom vlascu presudili. A i iz Italijanskih krajeva mi dobismo jedno saborno pismo, u kojem se navode mnoge i teske stvari protiv Rimskog episkopa. Oni otuda mole da ih oslobodimo njegove velike tiranije. Jer se tamo preziru svesteni zakoni i gazi crkveni poredak. Ovo su nam jos ranije pricali monasi koji dodjose otuda, a sada do nas dodjose mnoga pisma otuda, u kojima se iznose strasne tamosnje stvari. U tim pismima oni jos mole da se ova njihova pisma posalju svim arhijerejima i apostolskim prestolima, koja vam evo ja i saljem uz ovu poslanicu. Zbog svega toga potrebno je, kada se sakupi sveti i vaseljenski u Hristu sabor, la sve ovo zajednicki resimo po Bogu i po saborskim pravilima, eda bi tako duboki mir zavladao Crkvom Hristovom.
Uza sve ovo dodajemo jos i to da zajednicki treba da potvrdimo i sveti Sedmi Vaseljenski Sabor, te da se i on svuda kod svega crkvenog naroda pribraja i pricisljuje uz onih svetih Sest Vaseljenskih Sabora. Jer cusmo da negde on jos nije pribrojan, iako se njegove odluke priznaju i postuju. Jer i ovaj sabor unisti i pobedi veliko jereticko bezbozje, imajuci uza se na svojim sednicama i predstavnike od ostala cetiri apostolska prestola. Jer posto se svi oni sakupise, zajedno sa nasim stricem najblazenijim Tarasijem, arhiepiskopom Carigradskim, otvoren bi ovaj veliki i vaseljenski Sedmi Sabor, koji srusi ikonoboracku i hristoboracku jeres. Zato, kao sto rekoh, treba i taj Sabor objavljivati i svrstavati ga zajedno sa prethodnih sest Sabora, da bi se tako pokazalo jedinstvo Crkve Hristove, i da ne bi jeretici ikonoborci govorili da je njihova jeres osudjena samo od jednog prestola. Ovo pak trazimo i predlazemo kao braca braci, a po duznosti pak molimo se za vase otacko prepodobije. Molimo i vas da se secate i vi u molitvama vasim nase smernosti“(37).
Na ovu okruznu poslanicu svetog patrijarha vaseljenskog Fotija odgovorise istocni patrijarsi time sto poslase na sabor svoje opunomocene predstavnike. Kada ovi poslani zamenici istocnih patrijaraha stigose, tada bi sazvan veliki i vaseljenski Sabor, u leto 867 godine. Na Saboru je bilo oko hiljadu episkopa, klirika i monaha; predsedavao je Sveti Fotije, a prisustvovao je i sam car Mihailo. Sveti Sabor prvo razmotri jereticko ucenje i delanje franackih misionara u Bugarskoj, koje tamo bese poslao papa Nikola; zatim latinsko jereticko ucenje o Duhu Svetom (Filioque); onda svecano izrece osudu svim ranijim jeresima, pa i ovoj latinskoj novouvedenoj jeresi. Rimski papa Nikola bi saborski osudjen, rascinjen i anatemisan, kao vodja nereda u Crkvi i bogohulne jeresi. A bese osudjeno i svo njegovo vlastoljublje i gorda strast i zelja da ovlada celom Crkvom Bozjom i potcini je sebi. Na kraju Sabora sveti patrijarh u svecanoj besedi odade hvalu pobedi Pravoslavne vere nad svim jeresima i uzvelica Utesitelja Duha Svetog, cijom se blagodacu sakupljaju i pokrecu sveti Vaseljenski Sabori radi istrebljenja djavoljeg kukolja jeresi iz Crkve. Ovim saborom sveti otac nas Fotije i svi saborski oci pokazase da crkvenoj saborskoj vlasti podlezu svi episkopi bez izuzetka, pa prema tome i rimski episkop. Pogotovu to biva ako je u pitanju pojava nekog no vog jerstnckog ucsnja, pa ma ko ga zastupao. Jer i ranijs, pre onog pape Nnkole, bi saborski osudjen episkop rimski Honorije(38), pristalica monotelitske jsresi. Njega osudi sveti Sesti Vaseljenski Sabor, i tu osudu potvrdi i Sedmi Vaseljenski Sabor. Reci svetog patrijarha Fotija: „Svako treba da zna svoju meru", koje on izrece na onom ranijem Saboru 861 godine, zvanom „Prvo-drugi", a koje reci taj Sabor usvoji i unese u svete kanone, vaze ovde i za rimskog papu. Jer u Crkvi Bozjoj nema druge glave i staresine osim Gospoda naseg Isusa Hrista, Koji Duhom Svetim rukovodi Crkvu Svoju preko Otaca i Sabora. No treba preci i na ostalo mnogostradalno zitije ovog svetog i ravnoapostolnog patrijarha i oca Crkve.
U ovo vreme car Mihailo bese uzeo sebi za savladara nekog Vasilija, poreklom iz Makedonije. On najpre bese carev konjusar. Zatim postepeno on stece carevo prijateljstvo, i bi postavljen za njegovog savladara. No Vasilije imadjase veliku zelju da i sam postane car. Vodjen tom vlastoljubivom zeljom on ubi i carevog ujaka Vardu. Nakon ne mnogo vremena on iskoristi priliku i jedne noci, u septembru 867 godine, ubi i samog cara Mihaila, pa stupi na carski presto(39). Cim Vasilije zauze carski presto, on zaboravi na sve, i sa strahom gledase da osigura svoju carsku krunu, tako nepravedno stecenu. Zeleci da po svaku cenu osigura sebi presto, on namisli da se obrati Rimu i otuda nadje sebi podrsku. Znao je on da rimski papa mrzi Svetoga Fotija, a vise voli Ignjatija. Zato on odmah nasilno zbaci coveka Bozjeg Fotija sa patrijarsijskog prestola i protera ga u izgnanstvo u jedan napusteni i prazan manastir kraj Bosfora, zvani manastir „Skepis" (Pokrov). Za patrijarha car Vasilije dovede Ignjatija i odmah uspostavi veze sa rimskim papom Adrijanom(40), koji bese izabran posle nedavne smrti bivseg pape Nikole. Po nagovoru pape Adrijana car Vasilije i patrijarh Ignjatije sazvase sabor u Carigrad 869 godine na koji odmah dodjose i papini izaslanici. Medjutim na sabor dodje vrlo malo episkopa, posto vecina episkopa nije htela niposto doci. Pozivan da dodje na ovaj sabor, Sveti Fotije je odbijao da to ucini. Tek kada pretstavnik carske vlasti Vaan posla neke laike da ga dovedu, on dodje, ali je svo vreme smireno cutao. Kada bi upitan zasto cuti, on samo spokojno odgovori: „Bog cuje i glas onoga koji cuti". Na to mu rekose papski izaslanici: „Ali tim cutanjem ti neces izbeci osudu". Sveti patrijarh im odgo vori: „Ni Isus cuteci nije izbegao osudu". Opet posle duzeg cutanja njegovog zapita ga pretstavnik carske vlasti Vaan: „Kazi, gospodine Fotije, sta imas da kazes kao svoje pravo". Fotije mu na to opet sa istim smirenjem rece: „Moja prava nisu na ovome svetu". Tada mu ostavise rok od nekoliko dana da vide da li ce se, kako oni rekose, pokajati. Posle nekoliko dana dovedose ga opet na sud, i sa njim njegovog prijatelja, episkopa sirakuskog Grigorija. Na putu ka ovom takozvanom „saboru" svetitelj se oslanjase na svoj pastirski zezal. Cim to vide, osioni papski izaslanik Marin zatrazi da mu se oduzme zezal kao znak pastirskog dostojanstva. To bi odmah i ucinjeno. Ali to ne razgnjevi, niti ozalosti Svetog Fotija. Na trazenje papskih izaslanika da i on i Grigorije podnesu pismeno svoje pokajanje, oni im odgovorise: „Neka se kaju oni koji imaju zasto da se kaju". Carev izaslanik Vaan trazase od Fotija da kaze ako ima nesto da kaze, nasto on odgovori: „Oni su nas doveli ovde oklevetane, i sta se tu onda moze reci?" Tada se izasla-nici carski obratise ostalim episkopima, koji behu ostali verni Svetom Fotiju, i zato sada dovedeni na sud. Jednoga od njih, Jovana Iraklijskog, izaslanici papski nagonjahu da anatemise pred njima Fotija. A on odgovori: „Ko anatemise svog arhijereja, neka sam bude anatema!" Ostali pak episkopi Svetoga Fotija odgovorise: „Mi se ne mozemo saglasiti sa onim sto se nerazumno tvori". Tada papski izaslanici bacise anatemu na Svetog Fotija i njegove episkope, i na njegove oci pred svima spalise sve knjige i dokumenta od njegovog bivseg sabora drzanog protiv pape Nikole (867g.). Posle ovoga ovaj laznonazvani sabor ucini i druge nepravilne stvari. Osobito protivcrkveno bese to sto papski izaslanici iznudise od sabora svakojake privilegije papskom vlastoljublju, kakva prava nijedan od dosadasnjih svetih Sabora nije priznavao niti davao papi. Ali zato ovaj laznonazvani sabor ne samo sto ne bi priznat, nego uskoro bi odbacen od cele Crkve. Jer samo nekoliko godina kasnije (879— 880 g.), ovaj nekanonski sabor bi na zakonitom Saboru javno ponisten od strane i Rimske i Carigradske Crkve(41), kao sto ce se dalje videti.
Posle ovog sudjenja oteran ponovo u izgnanstvo, Sveti Fotije provodjase gorke dane u usamljenosti pod strogom vojnickom strazom. Iako sa njim i zbog njega bise prognani i mno gi prnjatelji njegovi, episkopi i klirici, car nikako ne dozvoljavase la se ma sa kim od njih vidja, pa mu cak zabrani la i bilo kakvu knjigu ima kod sebe. Iz tog i takvog izgnanstva svetitelj napisa jedno pismo caru Vasiliju. U pismu on veli caru da njegove muke u izgnanstvu prevazilaze svaku obicnu meru, jer nema ni ono sto se i robovima dopusta; i smireno moli cara da mu makar dopusti da cita dusekorisne knjige(42). Za svo preme svog izgnanstva ovaj svetitelj Bozji ni malo ne klonu luhom, niti dopusti sebi da zloca udje u dusu njegovu. On stalno bejase smeran i spokojan i uveren u veliku Pravdu Bozju. Sta vise, iz progonstva on je tesio prijatelje i sastradalnike svoje, kao nekada njegov sveti prethodnik na prestolu Carigradskom, Sveti Jovan Zlatoust, kada se nalazio u progonstvu. Tako Sv. Fotije pisase iz izgnanstva ostalim prognanim episkopima: „Tesko je, braco, gonjenje, ali je blazenstvo Gospodnje slatko. Mucno je i tesko ovo izgnanstvo, ali je radosno Carstvo Nebesko. „Blazeni su prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo Nebesko" (Mt. 5,10). Mnogobrojne su ove nevolje i prevazilaze svaku muku, ali tamosnja radost i veselje znaju ne samo olaksati tegobu muka, nego kod onih koji zive radi gornjih nada, pretvaraju te muke u povode za radost. Zbog toga, braco drzimo se ovih stradanja, da bi zadobili i nagrade. Eda bismo i mi mogli sa Pavlom klicati: „Dobrim Podvigom se podvizavah, trku svrsih, ve-ru odrzah; dakle mi jos preostaje venac pravde" (2 Tim. 4,7). A sta je milije i radosnije od ovog pobednickog glasa? Sta jace moze postideti opsteg neprijatelja naseg roda? „Trku svrsih, veru odrzah; dakle mi jos preostaje venac pravde". O, glasa koji uspokojava svaku buru zalosti, i koji daje blagodat svake duhovne radosti. O, glasa koji gonitelje dovodi u zaprepascenje, a progonjene uvencava; koji bolesne isceljuje i pale i posrnule uspravlja! Neka bih se udostojio i ja zajedno sa vama, mojim dobrim sastradalnicima, da, posedujuci i odgovarajuca tim recima dela, uzviknem u Gospodu te reci, na molitve Presvete Vladicice nase Bogorodice, i svih Svetih. Amin"(43).
Kako je ogromno bilo smirenje ovog svetog patrijarha iz-gnanika, vidi se i iz sledeceg dogadjaja. Godine 870 desi se strasan razorni zemljotres u Carigradu i okolini. Mnogi blagocestivi hriscani smatrahu tu nesrecu kao kaznu Bozju za nepravedno progonstvo svetog patrijarha Fotija, jer i iz istorije i iz Zitija Svetih znadjahu da se tako nesto isto desilo u vreme nepravednog progonstva svetog patrijarha Jovana Zlatousta. Cuvsi za takvo govorenje u narodu, Sveti Fotije je govorio narodu da u to ne veruje. „Ta ko smo mi? govorio je on narodu. Iako smo tolike neiskazane muke podneli, ipak mi nismo tako nesto, da bi se izazvao toliki gljev Bozji". Osim toga Sveti Fotnje je jos u necemu licio na svetog patrijarha Zlatousta, tog svog velikog i slavnog prethodnika na prestolu Carigradske Crkve. Jer Sv. Fotije ne samo sto kao Sv. Zlatoust bese veliki pastir i bogoobdareni propovednik, veliki bogoslov i otac Crkve, nego i u zivotu i u vrlini ne zaostajase iza njega. I Sv. Fotije je kao i Sv. Zlatoust za sve i sva blagodario Boga. Jer dok Zlatousti Svetitelj govorase: „Slava Bogu za sve" ovaj sveti otac slicno njemu ponavljase: „Hvala Spasu nasem Bogu za sve"(44).
U izgnanstvu provede Sveti Fotije nekoliko teskih godina. A onda se poce prema njemu menjati ponasanje cara Vasilija. Na cara mnogo uticahu i cesti saveti blazenog patrijarha Ignjatija. On po savesti svojoj kao da smatrase da je i on kriv za toliko proganjanje Svetog Fotija. Zato on ubedi cara da vrati Sv. Fotija iz progonstva, i car Vasilije dozva Fotija iz progonstva 873 godine. Car ga dovede sebi na dvor i dozvoli mu da opet predaje nauke na Visokoj skoli u Magnavri. I svoju decu car poveri njemu na vaspitanje, svoje sinove Konstantina i Lava i Stefana. Tada se po Bogu izmirise i dva sveta patrijarha. Trazeci oprostaj jedan od drugoga oni se bratski oprostise, a blazeni patrijarh Ignjatije, videci sebe vec blizu smrti, posavetova cara Vasilija da za patrijarha po smrti njegovoj postavi Svetog Fotija. Zatim se u miru upokoji blazeni patrijarh Ignjatije, 23. oktobra 877 godine, a Sveti Fotije tri dana kasnije bi vracen na svoj patrijarsijski presto. Dosavsi na presto Sveti Fotije odmah upisa ime Ignjatijevo u crkvene diptihe, i od tada se blazeni Ignjatije patrijarh pocitovase u Crkvi kao svetitelj.
O svom povratku na patrijarsijski presto Sv. Fotije izvesti odmah istocne patrijarhe i papu Jovana(45), coveka blagocestivog i pravoslavnog. Sveti Fotije bese sa sigurne strane doznao da ovaj novi rimski episkop ne ispoveda latinsku filiokvisticku jeres i nikako ne dopusta bilo kakvu promenu u Simvolu vere(46). I to njemu bese veoma milo. Zato zajedno sa carem pozva papu na sabor u Carigrad, a isto tako i sve svete istocne patrijarhe. I bi sazvan u Carigradu veliki sabor, koji otpoce rad novembra meseca 879 godine. Na saboru bese okupljeno oko cetiri stotine episkopa, medju kojima i izaslanici istocnih patrijaraha i papski izaslanici. To behu episkopi Pavle An konski i Evgenije Ostijskn, i Petar, prezviter i kardinal rnmski. Na saboru predselavase sam Sveti Fotnje. Sav sveti sabor odmah prizpade i potvrdi Svetog Fotija, jer svi episkopi izjavise: „Mi smo nasem najsvetijem vladici i vaseljenskom patrijarhu od samog pocetka bili prisajedinjeni i nikada se nismo odvajali od njega. Mi smo bili gotovi da i svoju krv za njega prolijemo, ako bi to neko od nas trazio. Oni pak izmedju nas koji smo se bili poveli za onom pobunom protiv njega, sada osudjujemo to svoje ranije drzanje i raspolozenje, i svim srcem i nepokolebljivom namerom priznajemo ga za svog arhijereja i vladiku i pastira. One pak koji se u tome kolebaju mi smatramo za neprijatelje Crkve, te ih zbog toga treba otseci od nje". Na to im sveti patrijarh odgovori: „Ono sto je ranije bilo neka Bog preda dubokom zaboravu, a i nas same neka osnazi, da bismo imali prastanje i nezlopamtljivost. Zato je najbolje o svemu tome cutati, ili vrlo kratko i odmereno porazgovarati. Jer mi smo ljudi gresni i nistavni. I posto se radi o neprijateljstvu nama ucinjenom, najbolje je o tome cutati; samo u slucaju velike nuzde treba o tome govoriti"(47). Posle ovoga bi procitano i pismo pape Jovana, koje sa njim behu potpisali jos mnogi episkopi zapadni. U tom pismu papa priznaje Svetog Fotija i ponistava sve ono sto je do sada bilo protiv njega ucinjeno, receno ili napisano. Na to sav sveti sabor donese ovakvu odluku: „Odlucujemo da onaj sabor koji je drzan u Rimu za vreme blazenog pape Adrijana protiv nasvetijeg patrijarha Fotija, i onaj sabor u Carigradu koji bi drzan protiv tog istog najevetijeg Fotija, — budu potpuno odbaceni i nistavni i da se ne ubrajaju i ne smatraju u svete sabore, niti da se uopste nazivaju saborom". Kada ova odluka bi procitana svi saborski oci povikase: „Svi tako mislimo; svi tako propovedamo; svi se sa tim slazemo. Ovde u ovoj stvari najsvetiji papa Jovan vise nas je obradovao nego u onim drugim. Jos i pre tih reci svetog pape Jovana, mi smo sve ono sto je napisano, ili receno, ili ucinjeno protiv naj-svetijeg naseg patrijarha kao nezakonito ponistili, i odbacili, i anatemisali, i to upravo samim tim sto smo se prisajedinili s njim istoj zajednici i postali mu sasluzitelji".
Tada bise povraceni i priznani od sabora i svi episkopi koji ranije behu proganjani i sudjeni zato sto su bili rukopo-lozeni Svetim Fotijem. I sav se sabor divljase mudrosti i svetosti blazenog patrijarha. A mitropolit Kesarije Kapadokijske Prokopije rece za njega: „Zaista tako i treba da onaj koji je primio brigu i staranje nad celim svetom bude nalik na arhipastira Hrista Boga naseg". Na to i papski izaslanici rekose: „I mi koji zivimo na drugom kraju sveta, i mi cusmo to isto". A sveti sabor povika: „Da Bog obitava u njemu — nema nikoga koji to ne zna". Tada opet rekose rimski izaslanici: „Milost Bozja i Njegovo nadahnuce ulise takvu svetlost u cistu dusu najsvetijeg patrijarha, te ona prosvecuje i ozarava celokupnu tvar. Jer kao sto sunce, mada se nalazi samo na nebu, ipak osvetljava sav zemaljski svet, tako i vladika nas, gospodin Fotije, sedi u Carigradu ali osvetljava svu tvar i daje joj sjaj"(48).
Na ovom saboru bise resena i jos druga vazna pitanja. No najvaznije je to sto bi doneta saborska odluka da se niposto i ni od koga ne sme menjati sveti i vaseljenski Simvol vere, nego da on treba i na ovom saboru da bude potvr]en i zapecacen. Jer svi prisutni arhijereji Bozji rekose: „Na svaki nacin treba da Simvol vere Nikejskog Sabora, koji i ostali sveti Vaseljenski Sabori potvrdise i utemeljise, bude procitan i na ovom velikom i vaseljenskom saboru". — Sveti izaslanici staroga Rima rekose: „Kao sto zapovedi po Bogu nam divni veliki car nas i kao sto je ugodno braci i sasvestenicima nasim, dolicno je da se ne sastavlja drugi novi Simvol, nego da se procita i ponovo potvrdi onaj drevni, koji drzi i veruje cela vaseljena". — Najsvetiji patrijarh Fotije rece: „Po odlu-ci sve nase brace i sasvestenika neka se procita Simvol". I tada Petar, bogoljubivi djakon i protonotarije (prvi sekretar), procita:
„Imajuci nesumnjivom mislju i cistotom vere utemeljenu u dubini uma cesnu i bozansku nauku Gospoda i Spasa naseg Isusa Hrista, i primajuci i cuvajuci neobmanljivim rasucivanjem svestene naredbe i kanonske odredbe Njegovih svetih Ucenika i Apostola, a takodje najiskrenijim i nepokolebljivim verovanjem postujuci i drzeci nepromenjenu i nepovrecenu propoved i kanonske odredbe svetih Sedam Vaseljenskih Sabora, koji su svi nadahnucem jednog i istog Duha Svetog bili rukovodjeni i pokretani, mi odbacujemo sve one koje su i oni izgnali iz Crkve, a prihvatamo i kao dostojne primanja smatramo one kojima oni, kao jednovernima i uciteljima poboznosti, odavahu duznu cast i pravedno postovanje. Verujuci tako tome i to propovedajuci, mi i umom i recima primamo i svima glasno i jasno objavljujemo Simvol najsigurnije Hriscanske vere koji je pocev od pocetka do nas dosao od Otaca; nista ne oduzimajuci, nista ne dodajuci, nista ne ulepsavajuci, nista ne izvrcuci. Jer i oduzimanje i dodavanje, pri nepojavljivanju nikakve jeresi od lukavstva djavoljeg, dovodi do preziranja onoga sto nije za preziranje i predstavlja neopravdanu uvredu Ocima. Pritom, recima popravljati odluke Otaca mnogo je gore od prethod noga. Zato ovaj sveti i vaseljenski sabor, ljubavlju bozanskom i ispravnim umom prihvatajuci i bogodolicno postujuci drevni Simvol vere, i na njemu utemeljujuci i izgradjujuci tvrdjavu spasenja, tako svima kazuje da veruju i propovedaju kao sto govori i ispoveda sveti i vaseljenski Simvol vere". I tada bi procitan Nikejsko-carigradski Simvol vere bez ikakvog dodavanja ili oduzimanja reci. A po procitanju Simvola, sveti Oci opet rekose:
„Tako verujemo; u tom ispovedanju vere se krstismo; i njime rec Istine pobedi i unisti svaku jeres. One koji tako veruju mi smatramo za bracu i oce i sunaslednike nebeskog gradjanstva. A ako neko, osim ovog svestenog Simvola koji ispocetka dodje do nas od blazenih i svetih Otaca nasih, drzne se da sastavlja neko drugo izlozenje vere i nazove ga Simvolom vere, ukravsi dostojanstvo ispovedanja onih bogonadahnutih muzeva i davsi ga svojim sopstvenim izmisljotinama, pa to istakne vernima ili onima koji se obracaju od neke jeresi kao opstu nauku, te se na taj nacin drzne da laznim recima, ili dodavanjima, ili oduzimanjima, unakazi starinu ovog svestenog i cesnog Simvola, takvoga i mi podvrgavamo potpunom rascinjenju, ako je neko od svestenih lica, a ako je laik — predajemo ga anatemi, shodno vec pre nas izrecenom sudu od svetih Vaseljenskih Sabora".
I tada opet svi Oci povikase: ,,Svi tako mislimo; tako verujemo; u takvom se ispovedan

_________________
Marion


Vrh
 Profil  
Citiraj  
Prikaz prethodnih postova:  Sortiraj po  
Započni novu temu Odgovori  [ 1 post ] 

Vrijeme na UTC [LJV]


Tko je online

Nema registriranih korisnika pregledava forum i 1 gost


Ne možeš započinjati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš postati privitke.

Traži prema:
Idi na:  
Pokreće phpBB® Forum Software © phpBB Group
phpbb.com.hr