www.tebe-trazim.com

Starac Jovan Rus
(umro 1843)

Evo šta je starac Jovan rekao o sebi: - "ja sam poreklom iz središnje Rusije. Iz kakve porodice nije neophodno da se zna. Od mladosti sam zavoleo Gospoda mog Isusa Hrista. Videvši taštinu i nepostojanost ovog sveta, kratkoću ovog života i beskonačnost budućeg, razmislio sam o svemu tome i zaključio: ko na ovom svetu posluži i poradi Gospodu, spašće svoju dušu, i naslediti večno blaženstvo, a ko sagreši i razgnevi Boga, dužan je da primi večne muke. Stoga sam rešio da poradim Gospodu svome bez prepreka sujetnog sveta, pa sam sve ostavio i krenuo za Hristom još u ranoj mladosti. Ranije sam hodočastio po ruskim manastirima, i u mnogima od njih slušao o velikom starcu Pajsiju i o njegovim podvizima, o njegovom velikom bogookupljenom stadu i o drugim moldavskim ocima, o starcu Onufriju, pa sam se otpremio na put i stigao u Moldaviju, u veliku obitelj Njamec. Tu sam i video velikog starca Pajsija i njegovu obasjanu sedu glavu, i Bogom sabranu veliku vojsku njegovu. Njegovih učenika je tada bilo oko hiljadu. Pao sam ničice k nogama njegovim, i molio ga da i mene primi u svetu obitelj, i da me pridruži svome stadu. On me s ljubavlju primio, dao mi keliju i naznačio poslušanje, i preporučio me duhovniku. On je primao sve koji su dolazili sa željom da žive s njim, iako su poneki od starijih iz bratstva bili zabrinuti, jer su padali u oskudicu. Ali on je bratiji uvek govorio: - "Onoga ko dolazi meni neću oterati. Došao brat, došla i molitva. Poslaće Bog i za njegovu hranu!"

"Tako sam i ja grešni počeo da živim u njegovom bogookupljenom stadu i da se naslađujem njegovim mudrim poukama, i da se tešim gledajući njegove sede vlasi. Starac Pajsije je svima govorio, sve tešio, a sve i kažnjavao sa očinskom lgubavlju - da ne bi razrušavali opštežiće, da imaju savršeno poslušanje i smirenje, da odsecaju svoju volju. Poučavao ih da jedan drugom odaju poštovanje metanijama. Učio ih da svako ima krotak korak, ruke prekrštene preko grudi, glavu pognutu, oči uprte u zemlju, srce gore prema Bogu, a um u neprestanoj Isusovoj molitvi, i da u svima plamti nelicemerna ljubav. Više od svega starao se da u svakom poseje i produbi božanstveno seme, delanje srca, umnu neprestanu molitvu Isusovu. Bila je tada Njamecka obitelj kao raj, Bogom zasađen vrt: svi su u slozi i ljubavi radili Gospodu. Bilo je savršeno opštežiće i ljubav, i svi kao da su imali jednu dušu. Svako je išao na svoje poslušanje sa smirenjem, bez roptanja, svi su se tešili pogledom na svog pastira i razgovorom s njim. On je svima bio uzor i primer svojim životom. Ali ja grešni nisam bio udostojen da me on postriže u monaštvo, nego sam od njega primio samo rasofor i tamo živeo svega dve godine. Međutim, koliko je on bio smiren i krotak, toliko je bio i strog: za malu neposlušnost strogo je kažnjavao. Jedno vreme manastirom je išao jedan iskušenik koji je neprestano razmahivao rukama i često se osvrtao u stranu. Starac ga je video sa prozora i pitao: - "Kod kog duhovnika je ovaj iskušenik?" Rekli su mu. On je odmah pozvao duhovnika i strogo mu prigovorio: - "Zar tako učiš svoje učenike? Oni svojim lošim ponašanjem sablažnjavaju bratiju. Monah u svemu treba da bude monah: hod krotak, ruke na prsima, oči ka zemlji, glava povijena, svakome koga sretne treba da čini poklon, jeromonahu ili monahu do zemlje, sebi ravnom pojasni. Ti kažeš da on još nije monah, ali svako ko živi u manastiru, bio postrižen ili ne, svako je dužan da poštuje monaštvo i da sledi primer starijih. Zato obojici, i tebi i učeniku, dajem kanon da tri dana u trpezariji činite metanije, ne bi li i ostali naučili da se ne treba ponašati nepristojno!"

Takođe je strogo pazio da se svi krste pravilno: ako je neko nepravilno ili nepažljivo činio krsno znamenje na svom licu, toga je veoma strogo kažnjavao, i uvek govorio: - "Kada neko nepravilno čini krsno znamenje, đavoli se raduju tom mahanju!" Takođe je pazio da držanje svih u crkvi bude veoma svečano. Uvek je sam obilazio svu bratiju da bi svi stajali po propisu, sa strahom i trepetom, činili sve metanije, a osobito je pazio na klirosne i na čtece, da ne propuste ni jednu metaniju: na Sveti Bože, na priđite poklonimo se, na Aliluja. Služba, i ustav i napevi su u manastiru bili svetogorski.

Strogo je zabranjivao upotrebu duvana. Ko ga ne bi slušao, toga je izgonio iz manastira. Starac Pajsije je najpre sa bratijom živeo u manastiru Dragomirne. Posle ratova, taj manastir je zajedno sa čitavom Bukovinom dopao pod vlast Austrije. On je ostavio svoj manastir sa svim bogatstvima i prešao u Moldaviju, rekavši bratiji: - "Oci i bratijo, ko hoće da posluša i sledi svog starca, grešnog Pajsija, neka ide sa mnom. Da ostane u Dragomirne nikome ne dajem blagoslov: jer ko živi u jeretičkom dvorištu, i sam će se neizbežno nakupiti jeresi. Papa rimski kao lav riče i po drugim carstvima i traži koga da proguta. Ne da mira čak i u turskom carstvu i uvek uznemirava i vređa svetu istočnu Crkvu. Tim pre će nas u austrijskoj vlasti žive progutati!" I tako je sa celim svojim stadom otišao u Moldaviju. Moldavski vladar mu je, videvši njegovu revnost za pravoslavlje, dao umesto jednog dva manastira; Sekulj, u ime Jovana Preteče a onda i Njamec, u ime vaznesenja Gospodnjeg. Starac Pajsije je uvek učio bratiju da se čuva jeresi i raskola, da se u svemu povinuje svetim istočnim vaseljenskim patrijarsima i da poštuje revnitelje pravoslavlja: svetog patrijarha Fotija, i blaženog Marka, mitropolita Efeskog, koji su se podvizavali u borbi protiv pape rimskog.

Ali ja sam se malo naslađivao njegovim medotočivim učenjima, samo dve godine. Onda su se svi odjednom rastužili i zabrinuli čuvši da je starac bolestan. Sve je postalo mračno i žalosno. A uskoro nam je svima bilo rečeno da se skupimo na liturgiju. Svi su se slegli, kao orlovi, tako da crkva nije mogla sve da primi. I došao je starac koga su pridržavala dva duhovnika. Sva se bratija obradovala videvši njegove lepe sede vlasi, i svi su mu se poklonili do zemlje, a on je otišao pravo u oltar i tamo proveo službu. Tu se i pričestio Svetim Tajnama. Posle liturgije je stao na svoje mesto, i svima zapovedio da prilaze radi blagoslova. Sa svima se oprostio i pošao u svoju keliju, i više nikoga nije sebi primao. Posle nekoliko dana čuli smo tužnu vest da je starac umro. Nakon tri dana sahranili su ga u sabornoj crkvi Vaznesenja Gospodnjeg, a mi smo ostali siročići. Zatim su na savetu celokupnog bratstva izabrali drugog predvodnika, jednog od njegovih učenika, duhovnika Sofronija, koji me je i postrigao u mantiju. Posle dve godine počela su da se menjaju opštežiteljna pravila oca Pajsija. Zbog toga su u manastiru počeli nemiri, pa je sedamdeset Rusa otišlo u Rusiju. Među njima je bio i poznati starac Teodor.

Ja grešni sam pošao na Svetu Goru, u nadi da će tamo uzrasti ono božansko seme koje je u meni posejao starac Pajsije. Došavši ovamo srećno morem, naselio sam se u pustinjskoj keliji na mestu zvanom Lako, i tamo živeo oko dve godine, izdržavajući se rukodeljem, praveći kašike. Posle su nastupila nemirna vremena, ratovi, na Svetu Goru su nagrnuli razbojnici i počeli da čine mnogo zla. Ja okajani nisam mogao da izdržim, nego sam ponovo morem otputovao u Moldaviju, u svoju obitelj. Ali, iskusivši pustinjsko tihovanje, slađe od meda, izmolio sam za sebe keliju van manastira. Otac arhimandrit sa duhovnikom hteli su da me rukopolože za jerođakona. Ja sam se plašio da primim čin, da se ne bih odvikao od umilne i tihe molitve. Zamolio sam da me ostave u tihovanju, ali oni su nameravali da me nateraju. Videvši njihovu nameru, ja sam sebi odsekao prst desne ruke, i od tog vremena su me ostavili, prozvavši me "besprsti". Počeo sam da živim u izdvojenoj keliji i da odlazim na neka manastirska poslušanja, i često sam posećivao jednog pustinjaka shimonaha Platona, učenika Pajsijeva, gde sam se naslađivao duhovnim razgovorima. U toj keliji sam proživeo pet godina. Dosadila mi je priča, koju nisam mogao da izbegnem na poslušanju, jer sam video kako u meni gasne svetionik božanstvene svetlosti. Zato sam umolio arhimandrita da me otpusti u najdublju pustinju, u Pokrovski skit, k ocu Platonu. On me je odbio: -"Ako ćemo takve mlade otpuštati u pustinju, niko neće hteti na poslušanje!"

Izašao sam plačući i počeo da pomišljam: kakvo li sam bogatstvo sabrao na Svetoj Gori, a ovde sve protraćio. Idem ponovo na Svetu Goru i tamo ću završiti svoj život. Otišao sam do oca Platona i otkrio mu moju zamisao. On je rekao: - "Idi na Svetu Goru i tamo živi, pa ponovo dođi ovamo. Onda će te ovde ostaviti na miru i tada ćemo živeti zajedno i ti ćeš sahraniti moje grešno telo. Čak i ako bi hteo da ostaneš tamo do smrti, u nevolji ćeš izaći!" Ja sam mu se poklonio, otišao arhimandritu i počeo da ga molim da me otpusti na Svetu Goru Atonsku. Rekao sam mu da su se sada vremena smirila, a ja sam tada bio došao zbog nemira. Onda me je on s ljubavlju otpustio.

Pred sam odlazak ponovo sam otišao do oca Platona i zamolio ga da mi da poslednju pouku. On je počeo ovako: - "Evo moje pouke: kada odeš u Svetu Goru izaberi iskusnog starca, oca i učitelja, preporuči mu svoje telo i dušu, i budi mu poslušan makar za to i život izgubio. Gde on blagoslovi, tamo i živi. Svetogorski oci su iznad moldavskih. I sam sam želeo da sa njima živim i od njih steknem koristi. Bio sam i putovao na Svetu Goru, ali volja Božja i nemirna vremena nisu dozvolili da tamo i ostanem, nego sam se vratio u Moldaviju. A o budućem blaženstvu, i kako ga dostići, reći ću ti kratko: gde god da živiš, kuda god da lutaš, uvek i na svakom mestu prisustvuje Carstvo Gospodnje i Njegova blagodat, samo ako živimo po Njegovoj svetoj volji i tvorimo Njegove zapovesti. Ne prosvećuje mesto čoveka, nego čovek mesto. A volja Gospodnja je iskazana glavnim trima vrlinama, to jest verom, nadom i ljubavlju. Prvo je vera: vera je glava vrlina. Bez vere su dobra dela mrtva. Pravednik će zbog vere biti živ. Verom su sveti pobedili svet, činili pravdu, dobili obećana blaga. Ako stekneš savršenu veru u Gospoda, ništa ti neće biti nemoguće, nego će ti sve biti pokoreno i nikakvih briga i napasti se nećeš plašiti. O ovoj veri rekao je Gospod svojim učenicima: Ako imate veru i ne posumnjate ... i gori ovoj ako rečete: digni se i baci se u more, dogodiće se. (Mt. 21, 21).

Ovu su veru imali Apostoli, i pošli su celom zemljom, kao ovce usred vukova, i ulovili su sve narode u Njegovu veru. Ovu veru su imali sveti mučenici koji su lili svoju krv. Ovu veru su imali prepodobni oci koji su ostavivši svet i ono što je u njemu, otišli u pustinju i sami sa Bogom prebivali u njoj, neki četrdeset, neki pedeset i šezdeset godina. Poverovali su Bogu, i Gospod ih je hranio, iako su retko koga od ljudi videli. Ako takvu veru stekneš, nećeš biti daleko od Carstva Nebeskog!" Ja sam odgovorio: - "Sveti oče, kako da steknem takvu veru koja prevazilazi ljudske moći? Ja sam čovek grešan i svakodnevno padam zbog slabosti svoje!" On je na to rekao: - "Da, tačno je, ova se vera naporom i podvizima, postom i molitvom stiče; savršenim poslušanjem i odsecanjem sopstvene volje ona jača i raste. A ponovo ti kažem, ukoliko ne stekneš takvu veru, ne možeš steći ni nadu na Boga, ni ljubav prema Njemu i bližnjemu. Ako svega toga me budeš imao, i ako ne očistiš unutrašnjeg čoveka u sebi, ne pobediš strasti, uzalud će biti svako udaljavanje od sveta samo telom, a ne umom i srcem. Jer, treba se čuvati da nas ne stigne strašna pretnja, nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te (Otk. 3, 16). Svetom Gorom upravlja Majka Božja. Jedni tamo odlaze s novcem, ali se ipak vraćaju, drugi idu bez novca pa ostaju i tamo žive: kako kog blagoslovi Presveta Bogorodica. Ranije sam ti govorio samo o veri: sada slušaj i o nadi. Gde budeš živeo, ne nadaj se ni na koga smrtnog, ni na cara, ni kneza, i sina ljudskog, jer u njima nema spasenja, ni patrijarha, ni trgovca niti bilo kog drugog čoveka. Jer svaki je čovek laža. Ne nadaj se ni na bogatstvo ni slavu ovog sveta, ni čin: bogatstvo je kao rosa jutarnja. Kako rosa ispari, tako iščezne i bogatstvo, i svaka slava ljudska je kao cvet poljski: uveče cveta, a ujutru je pokošen i vene. Tako je i sa slavom ljudskom: danas te hvale a sutra grde i psuju. A ti, ljubljeno moje čedo, svu nadu polaži na Gospoda Boga. Sada svoju veru i nadu treba da pokažeš ne na rečima, nego delom, bez roptanja. Sada za tebe dolazi vreme briga i iskušenja, na moru i na suvu. Ali ne očajavaj, nego jednom poverovavši Gospodu Bogu, imaj nadu u Njega i pevaj s prorokom Davidom: Neka bude Gospode milost Tvoja na nama kao što se nadasmo u Tebe (Ps. 32, 22). I još: Blaženi su svi koji se nadaju na Njega. Onaj ko se nada na Gospoda je kao gora Sion: neće se uzdrmati doveka onaj koji živi u Jerusalimu (Ps. 2, 12; 124, 1).

Sada ću još reći o ljubavi prema Bogu i bližnjemu: ljubi Gospoda Boga Tvoga svom dušom tvojom, i svim srcem svojim, svom mišlju tvojom. Tako treba da ljubimo Gospoda Boga, da za tu ljubav ništa ne štedimo, ni same sebe. Tako su Ga voleli Apostoli, i prešli su celu vaseljenu, vređani, izrugivani, tučeni, u lancima i tamnicama, a na kraju su i samu smrt pretrpeli za ljubav Hristovu. Tako su ga zavoleli i sveti mučenici. Ostavivši sve: roditelje, ženu, decu, čin i čast, da se ne bi odvojili od Njega, prolivali su krv svoju. Tako su ga zavoleli prepodobni oci naši, i radi ove ljubavi ostavili svet, svetsku slavu i svu taštinu njegovu. Ljubavi radi Hristove udaljavali su se u manastire i pustinje i predavali se poslušanju, savršenom odsecanju sopstvene volje, i svojih prohteva, da bi bez prepreka radili svome Gospodu. Ti si, ljubljeni brate, već si postavio početak. Sada se trudi da zavoliš Gospoda svom dušom svojom, to jest da se s Njim sjediniš srcem, umnom neprestanom molitvom Isusovom, i staraj se da očistiš unutrašnjeg čoveka od svih pomisli koje nisu po Njegovoj volji. Tada ćeš poznati kako će slatke biti reči Gospodnje u tvom grlu (up. Ps. 118, 103), i kako je veselo i prijatno biti s Bogom. Prorok je rekao: Setih se Boga i obradovah se (Ps. 76,4). Ko neprestano s Njim govori i pominje Njegovo sveto ime, kako da se ne raduje Imenu Gospodnjem? Ako je prijatno besedovati sa carem zemaljskim i dobiti od njega nagradu, kako je to tek sa nebeskim Tvorcem, na Koga ni angelski činovi ne smeju da gledaju? O kako je to sladosno! Ali, nemojmo o tome govoriti rečima, jer kad iskusiš na delu, tada ćeš shvatiti i reći ćeš: "Gospode, dobro nam je ovde biti. Uzmi me od ovog taštog sveta i njegovih lukavstava. Ne želim više da u njemu prebivam. Bojim se da me ne razluče od Tebe, slatki moj Gospode!"

Sada idi na Svetu Goru i trudi se da dostigneš tu radost. Tamo ćeš naći takve oce i učitelje koji je imaju u izobilju, a i tebi je mogu udeliti samo ako ih u svemu poslušaš. Još ću ti reći kako treba voleti svog bližnjeg i svakog čoveka: Apostol je rekao: Ako ko reče: ljubim Boga, a mrzi brata svoga, laža je (Jn. 4, 20). Ljubav prema Bogu dokazuje se ljubavlju prema bližnjem. Bližnje ne treba da volimo kao same sebe, nego neuporedivo više. Savršena ljubav se poznaje po tome što sam u stanju da položim svoj život (dušu) za brata (up. Jn. 15, 13). Eto to je savršena ljubav. Takvu ljubav ne može steći niko ko je mišlju i srcem privezan za prelesti ovog sveta. U svetu se dešavaju ubistva, grabež, zloba, zavist, mržnja, kleveta, sporovi zbog poseda i bogatstva, ili zbog časti i svetske slave, ili zbog telesnih strasti. Zato je rečeno: prijateljstvo prema svetu je neprijateljstvo prema Bogu (up. Jak. 4,4). Ni jedan sluga ne može služiti dva gospodara (up. Lk. 16, 13), jer ko hoće od sveg srca da zavoli Gospoda Boga i svog bližnjeg, taj, po Jevanđelju, treba da ostavi svet i sve što je u svetu i da sledi za Hristom putem monaškog života. A i onda, ako ne stupimo u savršeno poslušanje, i ne odsečemo sopstvenu volju, i ne čuvamo svoje srce od skvernih pomisli, i ako se ne staramo o očišćenju unutrašnjeg čoveka, možemo poginuti i u samom pristaništvu. Naše spasenje je u odricanju od samih sebe, i u čuvanju svog srca u neprestanoj umnoj molitvi Isusovoj. Ako se odreknemo samih sebe, i ako svoje srce budemo čuvali od đavolskih nagovora, i ako um svoj budemo držali u neprestanoj molitvi, tada će se u nama skupiti i prebivati sve tri vrline: vera, nada i ljubav - tada će se u nas useliti Sveta Trojica - Otac, Sin i Sveti Duh - Jedan Bog, Kome slava u vekove!"

Tako sam se ponovo otpremio morem preko Konstantinopolja. Ponovo sam stigao u Svetu Goru i nastanio se u svojoj pustinji, ponovo sam počeo da pravim kašike i živim u tihovanju, i mnogo se radovao tome, jer sam bio udostojen da dostignem tiho i mirno pristanište Svete Gore Atonske.

Jednom sam se, prolazeći sa svojim rukodeljem pored Iverskog manastira, udostojio da vidim svetog patrijarha Grigorija V, koji se tamo odmarao, a kasnije su ga mučki ubili Turci. Kada sam ga video kako sedi pored manastirske kapije sa dvojicom đakona, ukrašenog sedim vlasima, moja duša je ustreptala i obradovalo se srce moje. Brzo sam skinuo svoju torbu i bacio se pred njegove noge. Đakoni mi rekoše da je to patrijarh. On me je blagoslovio. Ja sam mu celivao ruku, a on meni glavu, pa je rekao: - "Šta želiš, oče?" A ja mu rekoh: - "Želim da vaša svetost uzme od mog bednog rukodelja". On je naredio da donesem, pa sam odabrao desetak kašika i dao mu. Od njih je on uzeo samo tri, a ostale je vratio. Ja sam molio da uzme sve, ali je on rekao: - "Dovoljno je u ime Svete Trojice!" blagoslovio me i otpustio.

U Svetoj Gori sam proživeo tri godine. Onda su ponovo nastupili nemiri: namnožili se razbojnici i svuda je vladao strah i trepet. Manastiri su se svi zatvorili, a po kelijama svuda muka i nevolja. Trpeo sam pola godine misleći da će valjda proći, a iz časa u čas je bilo sve gore. Nisam više mogao da izdržim, zaplakao sam i oprostio se sa Svetom Gorom. Otpremio sam se u Konstantinopolj morem. Tamo sam bio kod drugog patrijarha i udostojio se da i od njega dobijem blagoslov. Onda sam se otpremio brodom, i mnogo doživeo straha na Crnom moru. Samo što nismo potonuli. Čitav mesec nas je gonilo s jednog kraja na drugi, i već smo očekivali smrt, jer hrane više nismo imali. Onda nas je bacilo prema Anadoliji i pristali smo uz jednu planinu, blagodareći Gospoda. Ovde mi Grci lađari rekoše: - "Oče, sada smo, slava Bogu, pristali kod prepodobnog Grigorija. Pođimo i poklonimo se njegovim svetim moštima!" Pitao sam: - "Kojeg Grigorija?" Oni rekoše: -"Učenika svetog Vasilija Novog, koji je imao velika viđenja". Posle smrti svetog Vasilija otišao je u ovu pustinju i ovde završio život, pa je tu i sahranjeno njegovo telo. Ja sam se veoma obradovao. Lađari su uzeli tamjan, ulje, mene posadili sa sobom u čamac, i izašli smo na obalu, popeli se na brdo, a onda u veliku pećinu. Išli smo daleko i došli do crkve, u kojoj je na sredini bila načinjena grobnica. Tu je visilo jedno kandilo