www.tebe-trazim.com

http://samopismo-forum.net/index.php?/t ... kvizicija/





+!
Ma, 'katolici' nisu ništa naučili, ali je dobro, da su drugi 'kršćani' naučili.

Dj 5,1-11 Ananija i Safira
Zanimljiv dio u Djelima apostolskim, ali svakako nije pohvalno, što je inkvizicija predavala civilnim vlastima na smrtnu osudu neke osobe.
Ipak ću se prihvatiti brojki, jer se olako neki nabacuju brojkama (ne samo oko ove teme).

Stručnjaci za 'španjolsku inkviziciju':
- Carlo Ginzburg
- Henry Kamen (The Spanish Inquisition: A History Revision, 1997.)
- E. William Monter
- Joan Tedeschi


Pročešljali su arhive španjolske inkvizicije od 1540. – 1700. i prošli su svaku sudsku parnicu od 44.674 postupka.
Prvih pedesetak godina je slabo dokumentirano, a to je bio najkrvaviji period i pretpostavlja se, da je oko 1500 pogubljenih ili oko 30 pogubljenja godišnje.

Od 44.674 je pogubljeno 826 osoba.
U odnosu na kralja Henrika VIII (oko 72.000 po Raphaelu Holinshedu) i nije baš strašno, ali to nije tema.
'Protestanske' žrtve nisu tema.
Zatvori inkvizicije su bili najudobniji i najhumaniji u Europi, pa su neki kriminalci namjerno bogohulili kako bi ih se prebacilo u inkvizicijski zatvor.

Cilj inkvizicije je bilo suzbiti kaos i samovolju rulje ne samo za vještičarstvo.
Lov na vještice je u Europi bio na vrhuncu od 1540. – 1640., a aragonska inkvizicija je dala pogubiti 12 osoba zbog praznovjerja i vještičarstva.

1549. je poslan u Barcelonu inkvizitor Francisco Vaco, jer su mjesni službenici optužili 7 žena, da su vještice.
Sva imovina se trebala vratiti obiteljima žrtava, jer su sve optužbe odbačene, a Supreme je dala kazniti krivce zbog neovlaštenog progona.
1610. u Logronu je spaljeno 6 osoba zbog vještičarstva, te je Supreme poslalo Alonsa de Salazara y Friasa.
Bio je više od godine dana, te je pomirio s Crkvom 1802 osobe.
Nije pronašao nijedan dokaz za vještičarstvo.
I isusovac Fridrich von Spee se borio protiv lova na vještice, a učinak prestanka lova na vještice se prelio i na ostali dio Europe izvan 'katoličanstva', ali to nije tema.

Isti gradovi uz Rajnu su imali lov na vještice i Židove.


Maranosi

Od X stoljeća su Židovi ponovo počeli upoznavati hebrejsko pismo, a mnogi 'židovi' su iskreno prihvatili 'katoličanstvo' nakon oslobađanja Španjolske
1391. glavni rabin Burgosa i cijela obitelj prihvatila Krista, te je poslije postao čak i biskup Burgosa.
Baka kralj Ferdinanda je converso.
U arhivama aragonske inkvizicije je od 942 optuženih pogubljeno 16 osoba.
Majmonid je predlagao kamenovanje obraćenika, a židovske vođe su smatrale kako su obraćenja bila prisilna.



Moriski

'Muslimani' su bili u velikom broju ostali i govorili su svojim jezikom, a preobraćenja su bila često prisilna.
Moriski su pokrenuli i nekoliko buna.
Od 7.472 slučaja, pogubljeno je 181 osoba u aragonskim arhivama.

Luteranosi

Većinom je katolički kler petljao s luteranstvom.
Od 2.284 slučaja 122 pogubljenja.


Spolnost

a) salijetanje (svećenici, 1131 slučaj)
b) bigamija (2645, 20% žene)
c) sodomija
d) bestijalnost se strogo kažnjavala kod muških, a kod žena blaže.

Svjetovni sud je bio stroži prema sodomiji.
Francuska i Italija kažnjavala lomačom.
Henrik VIII traži 'protusodomski zakon', a 1533. je kazna vješanjem.
Nizozemska od 1730. sodomiju kažnjava smrću.

Spaljivanje knjiga

- nešto teoloških zbog luteranskog učenja, a
- većina knjiga zbog pornografskog sadržaja.

Pogubljeni su 'katolici', koje se nisu pokajali ili su ponavljali krivicu više puta.

izvor: 'Lažna svjedočanstva - raskrinkavanje stoljeća protukatoličke povijesti' Rodney Stark, VERBUM, Split, 2019.

https://pouke.org/forum/index.php?/topi ... %B5%D0%BA/



Први проблем у вези овог питања је чињеница да је у стварности врло мали број људи спаљен током Средњег века јер се мислило да су вештице. Насупрот нетачном популарном веровању, тзв. ‘вештичје лудило’ је феномен који се одигравао углавном након Средњег века, у раном модерном периоду и достигао је врхунац у касном шеснаестом и раном седамнаестом веку. Па ипак, из неког разлога, термин „спаљивање вештица у Средњем веку“ је врло популаран, али зато никада не чујемо за „спаљивање вештица током Ренесансе“, а камоли за „спаљивање вештица током Просветитељства“.



Скоро теком целог Средњег века, тј. од 500 до 1500 год.н.е, званични став Цркве по питању тзв. вештица је био да оне не постоје. Не само да је веровање у вештице одбацивано као глупо сеоско празноверје, већ је у неколико наврата веровање у њихово постојање средњовековна Црква директно осудила као грех, и као такво било је кажњиво. Тек у четрнаестом веку су теолошке идеје о неким облицима магије почеле да се мењају и почеле су да се појављују тврдње о одређеним тајним удружењима агената зла. Ове промене су добиле на снази после Црне Смрти, око 1340 године, када је дошло до раста броја таквих параноидних идеја, и на крају је такве промене усвојила и сама Црква. Врхунац је достигнут 1484, када је папа Иноћентије Осми објавио булу Summis desiderantes, чиме је практично отпочело ‘вештичје лудило’ које је харало читавом Европом наредних 200 година.



Значи право лудило није отпочело све до касног петнаестог века, а свој прави врхунац доживело је у шеснаестом веку. Није случајност да је ово био такође период Реформације и великих социјалних и религиозних преврата. Анализа тока овог лудила показује да је по свему судећи пратило кретање Реформације: у католичким земљама које је протестантизам врло мало угрожавао, као што су биле Италија и Шпанија, скоро да није било никаквог лова на вештице; док је прогон вештица највише био изражен у оним католичким земљама које су биле директно угрожене религијским сукобима, као што су Немачка и Француска.



Дакле, у местима у којима је владао хаос услед нових религијских изазова у Европи након Реформације дошло је до пораста оптужби за вештичарење, док је у оним местима која су била мање погођена променама и изазовима број таквих оптужби био доста мањи. Насупрот још једном увреженом мишљењу, Инквизиција није имала скоро никакве везе са оптужбама за вештичарење. У то време Инквизиција је углавном била активна у Шпанији и северној Италији и није била много заинтересована да се бави вештицама, углавном јер је у тим областима било јако мало оптужби.



У протестантским земљама, лов на вештице би се разбуктао кад год би статус кво био угрожен (као у Салему, Масачусетс), или у временима социјалних и религијских комешања (као у Енглеској под Јакобитима или под пуританским режимом Оливера Кромвела). Опет, чини се да су оптужбе и социјални немири или претње по стабилност ишле руку под руку.



У питању се тражи неки „прави разлог“ због кога су људи спаљивани, што имплицира да је постојао још неки разлог осим оптужби за вештичарење. Али, колико год то нама деловало чудно, чињеница је да су људи у тим областима истински веровали у вештице и стварно су мислили да би неки људи из њихових заједница могли бити вештице. Ове оптужбе су очигледно биле погрешне, пошто вештице не постоје, али су биле искрено изношене.



Још један мит о прогону је да је то био један каснији покушај хришћанства да елиминише паганизам и да су „вештице“ у ствари били преостали пагани који су обожавали старе култове из прехришћанске ере. Ову теорију је популаризовала енглеска фолклористкиња Маргарет Мари у периоду између 1920 и 1950 у својим књигама, као што су Вештичји култ у Западној Европи и Бог вештица. Њене тврдње су оповргнуте у периоду од 1960 па на даље, и доказано је да их је базирала на врло селективно бираним доказима и a priori претпоставкама без скоро икаквог утемељења. Не постоје скоро никакви докази да је ‘вештичје лудило’ било у ствари усмерено ка остацима паганских веровања.



Једна новија теза, која је још увек популарна, је да је прогон био уперен против бабица и сеоских „траварки“ као патријархални начин за елиминисање народне медицине, пошто је медицина у то време постајала све више академска дисиплина. Ову тезу су популаризовале Барбара Еринрајк и Дирдри Инглиш, које су 1973. објавиле књигу Вештице, бабице и болничарке. Њихова теза се допала феминистичком покрету тог времена и она се још увек учи као чињеница у неким женским студијама, а скоро је добила нови замах у псеудоисторијском бестселеру Да Винчијев код Дена Брауна. Ипак, касније анализе пажљивих истраживача су показале да је теза базирана на веома малој количини доказа. Дејвид Харли је систематски анализирао доказе за ову тврдњу у свом тексту „Историчари као демонолози: мит о бабицама вештицама“ (Социјална историја медицине 3, 1990, стр. 1-26) и дошао до закључка да су жене које су биле бабице у ствари имале не само мање шанси да буду оптужене за вештичарење, него да је била већа вероватноћа да управо оне оптуже некога или да буду сведоци оптужбе у поступку против окривљених. Разлог за ово је чињеница да су оптужбе да је вештичарење узрок побачаја и високе смртности деце биле учестале током суђења вештицама, а бабице су и саме учествовале у овим оптужбама. У свом делу Вештица кроз историју, Дајана Паркис пише да је „већа шанса била да бабице помажу ловцима на вештице“, него њиховим жртвама.



Задњи мит који се доводи у везу са прогоном је број погубљених вештица. Често се наводе огромне цифре, обично о милионима жртава, заједно са најчешће изношеном тврдњом да је „убијено девет милиона жена“. Ова цифра нема никаквог основа и у питању је само обична спекулација једног писца из деветнаестог века, која се и поред тога често цитира. Савременије и систематичније анализе су дошле до закључка да се број документованих случаја погубљења у овом периоду креће између 30 и 40 хиљада. Чак и ако узмемо у обзир да нека погубљења нису документована – било је случајева где је руља линчовала своје жртве и ово се дешавало понекада масовно за време трајања хистерије – било која процена која иде изнад 100 хиљада жртава током пет векова се може потпуно одбацити. Од свих жртава, око 20% су били мушкарци.



Као и у многим другим случајевима у историји, оно што „сви знају“ о спаљивањима вештица је највећим делом погрешно. Она су се дешавала углавном након Средњег века, тицала су се више протестаната него католика, Инквизиција углавном није учествовала, такозване „вештице“ нису биле прерушени пагани или угрожене бабице и број убијених се није кретао у милионима. Узроци хистерије изгледа да су били социјални преврати или социјално-културне претње статусу кво. А на локалном нивоу су оптужбе изгледа биле зановане више на обичној љубомори, свађама око земље и комшијским препиркама, него на теологији. Биле су само још један гадан пример онога када људи буду оно што јесу.