www.tebe-trazim.com

U zivotu nisam otisla na ispovest...Sve nameravam otici, ali posto u mojoj familiji niko nikada nije isao, prosto kao da se ni ja ne mogu nakaniti...Mislim da bi mi bilo lakse da odem kod nekog popa koji uopste ne zivi u blizini...ali ko to zna...Moram odluciti i otici.

Svećenik u ispovjedi nije centar nego samo posrednik ili pomoćnik tako da se njega ne tiču tvoji grijesi već je to samo između tebe i Boga ali je ipak potrebno jer se radi o sakramentu kojim Crkva ima vlast činiti te time dobijaš i potpunu sigurnost da ti je oprošteno.

Jednostavno dođeš u katedralu i staneš u red te se koncentrirati samo na sebe i Boga a sve drugo zaboravi.

Ako nisi nikad,ima kod nas,neznam je li i tamo,institucija "životne ispovijedi".Treba biti dobar,iskusan svećenik.Da dobro propita i sve prođe...kažu da izađeš lakša sto kila

Prosto nemam tu naviku, niko moj nije bas pobozan...tako da mi sve to deluje malo neprijatno, ali cu ici...samo jos malo vremena da se odlucim gde, a posle toga ce sve biti lakse, jer je 1.put najteze.

HAJDEEEE!!! ))))

Za hrabrost pristupanju sakramentu ispovijedi svima će odlično poslužiti:

http://www.laudato.hr/Novosti/Zanimljiv ... a-ziv.aspx

Исповест


Најкраће: Исповедали су се греси који су пречили причешће, и то су озбиљне ствари. И у раној Цркви си могао или ниједном или једанпут да направиш тај грех. И то нису били греси помисли.

Доласком визигота, лонгобарда и других, уводи се покајање за помисли. Оне почињу да се исповедају као греси. На Истоку чак и после 11 века постоји идеја испоедања помисли, али као духовни разговор, не као разрешење од греха, јер грех као такав не постоји - грех који би те одвојио од причешћа. Зато ми имамо велике духовнике који нису свештеници а руководе манастирима (нпр. св Бенедикт Нурсијски). Симеон Нови Богослов је имао лаика, Стефана, који га је исповедао. И то је све димензија духовног разговора и руковођења, корекције, која није сакраметална, јер нема опраштања грехова. Сада, помешало се то што је духовни разговор са тајном исповести у сакраменталном смислу, и добили смо праксу исповедања за глупости. Долази ти особа сваке недеље са истим "гресима". Нисам да се то искључи, и у малим и монашким заједницама треба да постоји, јер се ту контролишу особе у добром смислу те речи, па и сам то имам, али увек гледам да их подигнем и на већи ниво. Ту треба рада, ништа више. Не може преко колена.

Говорим о проблему где се особе причешћују без исповести, а традиционалнији их гледају испод ока и осуђују. Као што и ови "либерални" гледају на ове друге као приглупе. Добро је поразговарати са свештеником ако има искуства, али је лоше разговарати са неком будалом, а таквих има у нашим редовима колико хоћеш. И такав може само да упропасти особу. Зато треба расуђивање. Традиционални нека иду и исповедају традиционалне грехе, све ће уредно бити опроштено, напреднији нека иду другде, али да не мисле да су напреднији од других. Елитизам је секташтво.

Иди и исповедај се код неке монахиње. Не мора да буде игуманија. Или код цивила, али верног и опитног хришћанина. И добићеш и ти опроштај грехова. Јер ти греси су наше свакодневне муке, а разговор са неким ко се разуме у све то може да ти помогне. Зато се и молите једни за друге. И благосиљајте једни друге. Тиме се ствара веза љубави која треба да победи смрт.

https://pouke.org/forum/index.php?/topi ... %81%D1%82/

Sa teme ispovjed kod pravoslavaca:

kopitar 2056kopitar

Написано пре 9 минута

Meni se sviđa kod vas što vaše ispovjednici mogu ako smatraju za potrebnim vjerniku narediti da nešto učini ili ne učini i ako vjernik želi drugačije....recimo, vjernik želi dosta strogo asketski da posti ili nešto drugo što mu padne na pamet gdje si može nanijeti veliku štetu i sebi i drugima i ispovjednik mu snagom svoga autoriteta i nekada i mimo crkveni pravila praktički zapovjedi da to ne čini i spasi čovjeka od njega samoga...

Tako je i kad nas bilo do 2. Vatikanskog dok sada svećenik po uputama i pravilima kojih se mora držati može vjerniku samo savjetovati ...tipa:' vi učinite po vašoj savjesti kako mislite da treba" tj. želi se izgraditi vjernika da sam dođe do toga što je dobro za njega i što treba učiniti. E sad to može biti dobro u idealnim uvjetima gdje su vjernici obrazovani i iskusni ali ja mislim da još uvijek većina vjernika nije spremna da sami donose odluke jer će tako samo nastaviti po svojim željama i ako je sklon pretjerivanju nastavile po svome.

Sa druge strane i ispovjedniku se time olakšava da ne mora preuzeti teške odluke te skida teret odgovornosti sa sebe ili rizik preuzimanja odgovornosti na sebe i ne daje mu se mogućnost da koristi autoritet svoga svećenstva, već ispada kao nekakav asistent u ispovjedaonici.

https://pouke.org/forum/index.php?/topi ... nt=1937252

Hvaljen Isus i Marija svima vama!

Iako već duže vrijeme čitam ovaj forum, tek sam se nedavno registrirala.

Nisam uspjela pročitati prethodne postove i ne znam da li je ovaj moj post uopće primjeren ovoj temi...

Već duže vrijeme prolazim teško razdoblje u životu. Učinjena mi je ogromna nepravda sa kojom se nikako ne mogu pomiriti, teško mi je prihvatiti ishod cijele situacije. Iako sam jako dugo u molitvi i pouzdam se u Gospodina, moja situacija se ne rješava.
Tako sam prije par mjeseci, jednog utorka, otišla na ispovijed kod fra Smiljana. Brzo sam došla na red...Zapravo sam imala namjeru da mu ispričam cijelu svoju situaciju, ali nekako to nisam uspjela...jer bi trajalo predugo. Nakon što sam mu rekla, ajmo reći, srž svega, on mi je rekao nešto što nikako nisam htjela čuti. I to mi je rekao prije nego se pomolio nada mnom. Ispovijed/razgovor zapravo nije ni trajao dugo.
Problem je što ja ne želim prihvatiti to što mi je rekao i sada samu sebe mučim, je li mi to rekao nadahnut Duhom Svetim ili je to bila samo njegova predodžba.

Zanima me, ima li itko slično iskustvo, a da se pokazalo da fra Smiljan ipak nije bio u pravu?

Božji blagoslov svima!