Pozdrav forumaši, dugo me nije bilo.. . i sada dolazim malo stidan ali bez laži i skrivanja ću vam se otvoriti jer tekst koji ću pisati je 'Bogu plakat' što se u narodu kaže ali imam potrebu da napišem, možda se neki pronađu ovdje,neki osude,neki podrže... sve reklamacije primam
pa da probam
Imam 23g. i izgubio sam svaki plamičak strasti u sebi,tumaram kroz život bez cilja,zatvorenih očiju,tek tako samo da živim. Našao sam se u nekoj klopci 'između' iz koje nemogu naći izlaza, ujutro kada se budim nemam pravog razloga u srcu da ustanem, ustajem jer sam se naspavao,dan je krenuo mogao bi nešto uradit,trebam doručkovati,jednsotavno probat nešto izvuć it ovog dana... ali nemam pravi smisao zašto sam ustao, sve ide rutinski umivanje,doručkovanje i onda kroz misli prolaze obaveze i zadaci koje bi trebao odraditi što mi ne da ni da uživam u tom doručku ni da se pošteno najedem, nemam mira i samo brže bolje želim to završiti...
dan kreće dalje, a ja nemam želje ništa raditi. Ne želim ležati jer nisam umoran,ne želim gledat televiziju jer je to gubljenje vremena,molitvu ostavljam za 'kasnije',nemam volje obaveze izvršavati ako ih i izvršim to odradim preko one stvari,moj hobi su automobili,motori i elektornika. Prije bih jedva čekao kada ću imati slobodnog vremena da nešto popravljam,izmišljam ... sada to me drži 15-20 min i svaki projekt koji počnem ostane nezavršen, a ako ga i završim to je opet na moranje i ako uspijem ispuniti svoje planove ne budem sretan,nimalo ne uživam u tome,čak mi i ne bude drago...
Idemo dalje, dobro predpostavimo da ne volim radit, mora biti nešto što volim u čemu uživam. Možda bi to bilo spavanje i izležavanje, ne,kad god legnem osjećam potrebu da nešto trebam radit i da je to samo gubljenje vremena, možda uživam u hrani? Ne ni to mi nije drago, jedem raznovrsnu hranu i malo je toga što ne volim i nisam izbirljiv ali se potpuno isto osjećam dali bio gladan ili sit... Tako da me ni hrana nimalo ne veseli
Slušanje muzike mi isto ne pruža nikakvo zadovoljstvo, znate onaj osjećaj kad vam pjesma odzvanja u glavi i želite je što prije poslušati ili pjevati, ja to nisam osjetio ima godinu dana
Izlasci,duženja,putovanja aspolutno mi ništa od toga nije zanimljivo sve to radim samo da ne budem stalno u kući i da razbijem monotoniju dana.
Koncentracija mi je svedena na minimum,na ništa se ne mogu koncentrirati više od 2 min, u ništa se nemogu uživiti,bilo to gledanje filma,brza vožnja motorom,razgovaranje s priajtlejima o zanimljivim temama,gledanje filmića po youtube,čitanje knjiga.
Apsolutno me ništa ne može iznenadit ili šokirat,osjećaja prema drugim ljudima nemam.
I ovo pisanje mi je dosadilo ali pokušat ću ga kolko tolko završit.
Uzimam primjer običnog razgovora, nebitno s kim i očemu pričam. U trenutku kad druga osoba priča ja je slušam ali mozak mi ne prerađuje te informacije koliko god se ja trudio i ja nemam šta odgovoriti i da vodimo razgovor dulje od 3 min. Za pola sata ja se sjetim tog razgovora i sve što sam trebao reći i tada osjećam neku potrebu šta trebam izgovorit, ali naravno bude prekasno i tako svaki put... iz dana u dan godinama to me dotuklo do te mjere da više nemam volje razgovarati s ikim, radim to iz pristojnosti i tjeram sebe da razgovaram da nebih zaboravio pričat.
Trenutno u mom životu ne postoji ništa što bih želio radit ili postić.
Iza ovakve priče bial bi pozadina da nemam para,da sam teško bolestan ili previše razmažen. Ali ništa do toga ljudi moji
Bog me je stvorio potpuno zdrava i boli koje imam u želucu i leđima sam sam sebi nanio nepravilnom prehranom odnosno nepravilnim hodom i sjedenjem,novaca imam dosta za topli dom i uvijek na stolu hrane. Moje sposobnosti sežu dosta visoko, neželim se hvalit nego samo vam predočit. S čim se uzmem u koštac(naravno na području moje struke) na kraju na ovaj ili onaj način to završim, sve to bude vrijedno divljenja,hvale, ali meni apsolutno ništa ne znači ni moj uspijeh ni pohvale ljudi. Osjećam da se to trebalo dogodit isto kao što je i vjetar maloprije trebao zapuhati.
S 15 g. dobio ma tomos motor, imao sam jaku želju,ambiciju i volju da taj motor pojačam do iznemglosti. 5g. sam sanjao i živio taj san, gledao bi filimće na youtube,slike i maštao kako će moj motor jedan dan biti takav, nisam mogao zaspati od uzbuđenja novog dana kada ću ispuniti nove planove. Od usta odvajao da bih mogao kupiti djelove,danima radio i radio na kiši,ledu,suncu gurao motor šarafao,gutao benznin,sramotio se ali ništan iej bilo jače od moje želje. Nakon 5 g. mukotrpnog rada napokon sam i uspio. S motor sam napravio 10 km i izgubio sam svaku volju da ga vozim, stoji već 2 g. u garaži potpuno ispravan.
Moj san je ispunjen, zaboravljen i ostavljen u garaži.
Našao sam posao iz snova... prije odlaska na razgovor za posao želio sam šefu reći da ću besplatno radit samo kako bih mogao pokazati svoje znanje i sposobnost ali me je on preduhitrio i rekao mi da ću radit za početničku plaću 3 mjeseca pa ako se pokažem ostajem na poslu. Ja sam već nakon tjedan dana pokazao svoje znanje i kvalitete i čitava firma je pričala o meni,šef je bio prezadovoljan i odmah su bile velike šanse da ostanem. Nakon dizanja plaće i prestanka probnog rada shvatio sam da više ne cijene moj trud(inače je tkava firma gdje se više cijeni nerad nego rad,a izdajice imaju veće plaće) što mi se nije sviđalo u startu ali posao je bio odličan,plaća sasvim dovoljna koju su uredno isplaćivali. Da se bunim razloga nije bilo... ali nakon pola godine izgubio sam žar i počelo mi se događat ono što sam maloprije pisao. Posao je bio takav da sam imao mogućnost radit šta sam htio. Mogao sam čitav dan sjedit,mogao sam slušati muziku,raditi nešto u korist firme,radit nešto u korist sebi,piti kavu s bilo kojim radnikom,napit se,pušit cigare čitav dan,surfat po internetu... ali ništa me nije privlačilo, čak nisam ni čekao kad ću stići kući