www.tebe-trazim.com

SVETA BLAŽENA MATRONA MOSKOVSKA


Sveta blazena Matrona (Matrona Dimitrijevna Nikonova) rodjena je 1881. godine u selu Sebino (Tuljska gubernija), na dvadesetak kilometara od cuvenog Kulikovog polja. Njeni roditelji, Dimitrije i Natalija, bili su veoma pobozni, vredni i posteni ljudi. U siromasnoj seoskoj porodici bilo je vec troje dece (Ivan, Mihailo i Marija) tako da je cetvrto dete predstavljalo veliki teret. Zato su roditelji razmisljali da je po rodjenju daju u sirotiste dobrotvora kneza Golicina. Ali majka male Matrone usni cudan san: bela ptica sa ljudskim likom, zatvorenih ociju spusti joj se na ruku. Bogobojazljiva zena primi to kao nebesko znamenje i resi da dete ostane u porodici. Dete je rodjeno slepo. Na krstenju je dobilo ime Matrona u cast prepodobne Matrone Carigradske, podviznice koja je zivela u petom veku. O tome da ce dete biti nesto posebno ostalo je svedocanstvo sa njenog krstenja. Kada je svestenik spustio Matronu u kupelj, svi prisutni su ugledali nad detetom miomirisni dim. Svestenik otac Vasilije, koga su mestani smatrali za pravednika, bio je veoma iznenadjen:

"Mnogu sam decu krstio, ali ovako nesto doziveh prvi put. To ce dete biti u Bogu sveto". I dodade da ce dete njemu predskazati dan smrti. To se kasnije i desilo. Jedne noci Matrona rece majci da je otac Vasilije umro. Uplaseni roditelji otrcase do crkve, i zaista, otac Vasilije se upokojio u Gospodu.

Devojcica je imala i spoljasnje obelezje. Na prsima je imala ispupcenje u obliku krsta. Kad joj je majka zamerila sto je skinula sa sebe krstic, Matrona rece:

"Pa ja imam svoj!"

Matrona nije bila samo slepa, ona je rodjena potpuno bez ociju! Ocne duplje su joj bile zatvorene ocnim kapcima, kao kod one ptice koja se javila njenoj majci u snu.

Deca su je zadirkivala, rugala joj se, gurala je u jamu da vide kako ce se jadna izvuci. Zato je veoma rano prestala da se igra sa decom, provodeci skoro citavo vreme u kuci. Vec sa sedam-osam godina kod nje se otkrio dar isceljivanja i prozorljivosti. Kuca njenih roditelja bila je blizu Crkve Uspenja Presvete Bogorodice, lepog hrama, jedinog za desetak okolnih sela. Blagocestivi roditelji su veoma cesto posecivali bogosluzenja vodeci uvek Matronu sa sobom. Kad je poodrasla, pocela je sama da odlazi u hram, pa je ubrzo naucila molitve. Kada bi se njenoj majci omaklo iz sazaljenja "moje jadno nesrecno dete", ona bi odvratila sa cudjenjem: "Zasto sam ja nesrecna? To su Misa i Vanja nesrecni".

Od ranog detinjstva Bog je obdario Matronu darom prozorljivosti i isceljivanja. Ona je predvidjala nesrece i upozoravala ljude. Od njene molitve ljudi su postajali zdravi i dobijali utehu u nevoljama. Poceli su da dolaze bolesnici i drugi nevoljnici iz udaljenih mesta. Zeleci da se zahvale devojcici, ostavljali su roditeljima namirnice i poklone. Tako je to nezeljeno dete postalo hranitelj porodice.

Kasnije, Matroni se pruzila prilika da putuje. Cerka obliznjeg spahije, blagocestiva Lidija Janjkova vodila je devojcicu sa sobom na hodocasce u Kijevo-Pecersku lavru, Trojice-Sergijevu lavru, Petrograd i do drugih svetinja Rusije. Posetile su Kronstat. Posle zavrsetka Svete liturgije, Sveti Jovan Kronstatski zamolio je vernike u Sveto-Andrejevskoj crkvi da oslobode prolaz do amvona 14-godisnjoj Matroni, recima: "Matronuska, dodji k meni. Evo mi dolazi smena, osmi stub Rusije". Sveti pravedni otac Jovan nije objasnio svoje reci, ali je svakako time predvideo da ce Matrona sluziti Rusiji i ruskom narodu u najteza vremena bezboznog boljsevickog progona Crkve.

Kad je Matrona napunila sedamnaest godina iznenada su joj se oduzele noge. Evo kako je ona sama opisivala taj trenutak: "Posle pricesca isla sam kroz crkvu i znala da ce prici zena koja ce mi oduzeti moc hodanja, ali je nisam izbegla jer je to bila volja Bozija". I do kraja zivota ostade oduzetih nogu. Ali nikad nije roptala na Boga, vec je pokorno nosila taj teski krst.

Jos u mladosti Matrona je predskazala revoluciju: "Pljackace, rusice hramove, sve od reda ti". Neka spahinica je neposredno pre revolucije kupila u Sebinu kucu i dosla kod Matrone da joj kaze kako je naumila da podigne zvonaru. Matrona joj na to rece: "Nista od toga nece biti". Tako se i desilo.

Za Crkvu Uspenja Bozije Majke, nastojanjem Matrone bila je naslikana ikona Bozije Majke "Pomoc nesrecnicima". Evo kako se to desilo: Jednom je Matrona zamolila majku da se obrati svesteniku, jer on u biblioteci, u tom i tom redu police ima knjigu sa tom ikonom. Svestenik se veoma zacudio jer je to bila istina. Matrona je rekla da ce naruciti takvu ikonu, ali naravno, imati takvu ikonu bilo je jako skupo.

Ona je blagoslovila zene da skupljaju priloge po okolnim selima. Mnogi su rado davali koliko su imali, ali je jedan muzik dao preko volje samo jednu rublju, a njegov brat samo jednu kopejku segaceci se. Kada je Matrona prebirala taj novac, izdvojila je rublju i kopejku rekavsi: "Majko, vrati onim ljudima ovaj novac, on kvari ostale pare". Kad je sakupljeno dovoljno novca narucena je ikona od ikonopisca iz Epifanije. Matrona ga je pitala da li moze da naslika takvu ikonu. On je potvrdio, ali posle dosta vremena priznade da mu nista ne polazi za rukom. Matrona rece ikonopiscu da se pokaje za svoje grehe, ispovedi se i pricesti. Tek kad je poslusao, ikona je bila uradjena. Matrona se citavog zivota nije rastala od nje. Ikona je bila zavrsena oko 1915. godine, i ubrzo je postala poznata svetinja ovog hrama i narod je postovao jer je bila cudotvorna. Ta ikona se danas nalazi u Pokrovskom manastiru u Moskvi, gde pocivaju i mosti Blazene Matrone. Blazena Matrona je celog zivota bila okruzena ikonama.

U crkvi, u koju je isla kad je bila u Moskvi, tacno je znala gde se koja ikona nalazi. Jednom joj je neko rekao da je steta sto ne vidi svu krasotu Bozijeg sveta. Na to je Matrona odgovorila da joj je jednom Bog otvorio oci i pokazao ceo svet, i zvezde na nebu i sve sto je na zemlji: planine, reke, zelenu travicu, ptice...

Blazena Matrona je bila potpuno nepismena, zato je sledece svedocanstvo o njenoj vidovitosti jos neobicnije. Jedna poznanica Matrone, Zinaida V. Zdanova, seca se kako joj je blazena pomogla.

"Ja sam 1946. godine morala da branim svoj projekat zgrade Ministarstva flote. Moj mentor stalno je cepidlacio, nije me primao na konsultacije i sve je bilo jasno, nameravao je da obori projekat. Cak mi je i pretio komisijom. Verovatno je znao da mi je otac u logoru. Taj rad mi je bio od zivotne vaznosti jer sam izdrzavala majku. Matuska Matrona me je tesila i obecala svoju pomoc. Jedne veceri, dok smo pile caj, rekla mi je da cemo prosetati Italijom, Firencom i Rimom, da pogledamo dela njihovih velikih majstora. I stade da nabraja i opisuje ulice, zgrade! Kod palace Piti ona mi skrenu paznju na svodove i neke druge detalje koji mi mogu posluziti u doradi projekta. Ta njena vidovitost me strasno potresla. Rano ujutro sam doterala projekat i on je prosao odlicno!"

Mnogo je ljudi dolazilo kod Matrone da trazi pomoc. Jedan seljak iz susednog sela trazio je, preko drugih ljudi, da ga isceli. Matrona je porucila da on dopuzi u njeno selo (udaljeno 4 kilometra), pa ce se pomoliti za njega. Njegova vera je bila toliko snazna da je on to ucinio, a nazad je otisao na zdravim nogama.

Pomoc koju je pruzala Blazena Matrona bolesnim ljudima bila je zasnovana na njenoj veri i njenim molitvama i nije imala niceg zajednickog sa takozvanim narodnim nadrilekarima, vradzbinama, magijama, bioenergeticarima. Zato su oni mrzeli Blazenu i cinili joj svakojake pakosti, narocito kad je presla u Moskvu.

Matrona je, u prvom redu, pomagala zajednickom molitvom. Prelazak u Moskvu bio je donekle iznudjen, jer su njena braca postala partijski aktivisti i dolazak poboznih ljudi u njihovu kucu nije im bio po volji, a mogao je da ima i nezeljene posledice. Tako je Blazena Matrona 1925. godine napustila rodni dom i preselila se u Moskvu koju je veoma volela i nazivala je "svetim gradom i srcem Rusije". Tako je poceo novi period u zivotu Matrone, period skrivanja (nekoliko puta je jedva izbegla hapsenje) i seljakanja kod poznanika i poboznih ljudi. Pre rata matuska je zivela kod svestenika Vasilija i njegove popadije Pelagije, dok nisu uhapseni. Jedno vreme boravila je u baraci od sperploce, gde joj se voda smrzavala u posudi i gde joj se zaledjena kosa lepila za zid... Najduze je boravila (1942-1949.) na Arbatu, kod one Zinaide Zdanov (kojoj je pomogla oko projekta) i njene majke. Ona nije mogla dobiti "propisku", tj. odobreni boravak u Moskvi, tako da joj je pretila neprestana opasnost od milicije. Medjutim, ona bi nekoliko dana pred njihov dolazak prelazila na drugo mesto, stiteci tako i one ljude koji su joj pruzali utociste. Jednom se desio i ovakav slucaj. Neko je iz komsiluka prijavio da slepa zena prima i leci ljude. Poslat je milicioner da privede prekrsioca. Kada je usao u sobu i hteo da uhapsi Blazenu, ona mu rece: "Ja sam slepa i nepokretna, ne mogu ti pobeci. Nego ti trci brzo kuci, jer se tamo desila nesreca". Zacudo, on je poslusa, pohita kuci i zatece pozar i svoju zenu vec zahvacenu vatrom. Srecom, stigao je na vreme da je prebaci u bolnicu. Kad su ga u stanici upitali da li je pokupio slepicu, on im odgovori da nije, a i nece, jer mu je cudom spasila zenu.

Boraveci u Moskvi, Matrona je cesto odlazila u svoje selo, ili su je zvali da pomogne nekome, ili bi se uzelela svoje majke i svojih najblizih. Inace, njen zivot je tekao prilicno jednolicno, preko dana susreti sa ljudima, a nocu molitva. Kao i podviznici starih vremena, ona nikad nije pripremala postelju, vec je samo dremala izmedju dve molitve sa glavom na dlanu umesto jastuka. Tako su prolazile godine.

Jednom prilikom, godine tridesetdevete ili cetrdesete, Matrona rece: "Evo vi se stalno oko neceg svadjate, nikako da se nagodite, a rat samo sto nije poceo. Mnogi narod ce izginuti, ali nas ruski narod ce pobediti".

Pocetkom 1941. godine, sestra Z. Zdanove Olga Noskova upita matusku da li da ode na godisnji odmor (dobila je uput u odmaraliste, ali joj se nije islo zimi). Matuska odgovori: "Idi odmah, jer posle dugo, dugo nece biti nikakvih godisnjih odmora. Bice rat. Pobedicemo. Moskvu neprijatelj nece osvojiti. U njoj ce biti samo nesto pozara. Iz Moskve ne treba odlaziti".

Kad je poceo rat Matrona, koja je duhovno mogla da se nalazi na vise mesta, cesto bi ponavljala da je nevidljivo prisutna na frontovima i da pomaze ratnicima. Ona je predvidela da Nemci nece zauzeti grad Tulu i njeno prorocanstvo se obistinilo.

U toku dana Matronuska je mogla da primi pedesetak ljudi koji su joj dolazili sa svojim dusevnim i telesnim nevoljama. Nikom nije odbijala da pruzi pomoc, ali je prepoznavala one koji su joj dolazili sa zlim namerama. Neki ljudi su dolazili misleci da je ona narodski lekar koji moze da skine urok, ali bi brzo shvatili da je pred njima Boziji covek koji ih vraca Crkvi. Matrona nikad nije naplacivala svoje usluge. Ona je glasno citala molitve, najcesce one najosnovnije - "Oce nas", "Da vaskrsne Bog", devedeseti psalam i drugo.

Pruzajuci isceljenje nevoljnicima matuska je trazila od njih da veruju u Boga i da ne grese vise u zivotu. Sa kakvim nevoljama su hrlili ljudi k njoj? Pa, sa najobicnijim, svakidasnjim, kao sto su teske bolesti, opasnost da se raspadne porodica, teskoce na poslu, progoni i slicno. Jedna od zena bliskih Matroni, P. S. Anosova, koja je cesto posecivala svog brata na klinici za nervne bolesti, ispricala je sledeci dogadjaj: "Jednom, kad sam isla kod brata, sa mnom je putovao jedan bracni par - isli su po svoju cerku. I u povratku smo putovali zajedno. Odjednom je ta osamnaestogodisnja devojka pocela da laje. A ja kazem njenoj majci: "Zao mi je vas. Mi sad prolazimo pored Caricina, hajde da odvedemo vasu cerku kod Matrone..." Otac devojke, general, ni da cuje. Ali majka, kao majka, pristade i mi svratimo kod Matuske... Kad su devojku doveli pred Matronu ona se sva ukoci, stade Matronu pljuvati, otimati se od roditelja. A Matrona kaze: "Pustite je. Sad ce je proci". Devojka pade, poce da se valja po podu, bljujuci krv... Ali se ubrzo umiri i zaspa. Spavala je tri dana i tri noci, a kad se probudila bila je potpuno zdrava".

Z. V. Zdanova prica da je 1946. godine u njihov stan, gde je tada boravila Matrona, dosla jedna zena, koja je je bila bezboznik. Koristeci svoj visoki polozaj ona je bolesnog sina vodila lekarima sirom Evrope, ali mu nije bilo leka. "Cula sam za vas i dosla sam da trazim pomoc kao ocajna majka. Nemam vise kome da se obratim". Matrona je upita: "Ako ti Gospod isceli sina, hoces li poverovati u Boga?" Zena odgovori: "Ja, nazalost, ne znam sta je to". Tada Matrona zatrazi vode i u prisustvu nesrecne majke stade naglas da cita molitvu nad vodom. Pruzajuci zatim tu vodu majci, Blazena rece: "Idi odmah kod njega u bolnicu, dogovori se sa bolnicarima da ga cvrsto drze. On ce se otimati, ali ti nastoj da mu ovu vodu sipas u oci i svakako u usta".

Zdanova se dalje priseca: "Nesto kasnije brat i ja smo bili svedoci kada je ta zena opet dosla kod Matrone. Ona se na kolenima zahvaljivala matuski, jer je njen sin potpuno ozdravio. Kad je dosla u bolnicu uradila je sve onako kako je Matrona trazila. Kada su joj izveli sina, posla je prema njemu. Bocica sa svetom vodicom bila joj je u dzepu. Sin se otimao i vikao: "Mama, baci ono sto imas u dzepu, nemoj da me mucis!" Zena se prenerazila otkud sin zna sta ona ima u dzepu. Hitro izvadivsi bocicu, poprskala ga je po ocima, a uspela je da pogodi i usta. Sin se odjednom umiri i za nekoliko dana bio je otpusten sa klinike."

I mnoga jos cuda i isceljenja cinila je Blazena matuska Matrona, pomazuci nesebicno ljudima.

Kakvom su zapamtili Matronu ljudi koji su joj bili bliski? Bila je sitna zenica, sa malim skoro detinjim rukama i nogama. Sedela je obicno prekrstivsi noge na krevetu ili na velikom sanduku. Blago, prosvetljeno lice, blagi glas.

Ona je pruzala utehu bolesnima, milovala ih je po glavi, cesto bi ih prekrstila, ponekad se salila, a ponekad, bogami, znala i da ih strogo prekori. Nikad se nije zalila na svoje muke i nevolje. Ona nikad nije propovedala, nikad nije poducavala. Davala je odredjeni savet, kako da se postupi u ovoj ili onoj situaciji, zatim se molila, davala blagoslov.

Matuska je bila skrta na recima. Na pitanja je odgovarala veoma kratko.

Medju ljudima bliskim njoj ostale su u secanju i neke njene pouke opste prirode. Matuska je ucila da se ne osudjuju bliznji. Ona je govorila: "Ne treba osudjivati druge ljude. Bolje je da malo cesce mislis o sebi. Svaka ce ovcica biti okacena za svoj repic. Sta te se ticu tudji repici!" Matrona je ucila da se ljudi moraju prepustati volji Bozijoj. Da zive sa molitvom. Da se cesto krste, da krste i okolne predmete kao zastitu od zlih sila. Savetovala je da se ljudi sto cesce pricescuju: "Branite se krstom, molitvom, svetom vodicom, svetim pricescem... uvek pred ikonama nek vam gori kandilo". Blazena matuska ucila je da se vole stari i nemocni: "Ako vam neko od njih pocne da govori nesto uvredljivo ili neprijatno, nemojte slusati i ljutiti se, vec im pomozite. Oprostite im i pomozite, ma sta oni rekli ili uradili".

Matrona nije dozvoljavala da se snovima pridaje nekakav znacaj: "Ne obracajte nikada paznju na snove, oni mogu biti djavolja rabota". Osim toga Blazena matuska je upozoravala ljude da ne trce od jednog do drugog duhovnika ili vidovitog ucitelja, jer je to samo uzaludno trosenje duhovnih snaga. "Ako vec idete kod svestenika ili duhovnika po savet, onda se usrdno molite da mu Gospod posalje mudrost da vam da pravi savet". Govorila je da se ne treba mnogo interesovati za licni zivot svestenika. Savetovala je onima koji teze hriscanskom savrsenstvu da se ne izdvajaju od drugih spoljasnjoscu (crnom odecom ili slicno). I stalno je poucavala da se sve nevolje moraju strpljivo podnositi. "Kad idete u hram nemojte ni u koga gledati, molite se zatvorenih ociju, ili svoj pogled usmerite prema ikoni". Matrona je smatrala da je upotreba kozmetike veliki greh, jer covek izoblicuje svoj lik, dodaje mu nesto sto mu Gospod nije dao, stvara laznu lepotu. Matronuska je govorila: "Vrag ne spava - molite se stalno. Smrt uvek iznenadi, pa se ne sme ziveti bez molitve. Vrag nam je na levom ramenu, a andjeo na desnom. I svako od njih svoju knjigu ima: u jednu se beleze nasi gresi, a u drugu dobra dela. Krstite se sto cesce! Krst je kao brava na vratima. I hranu treba prekrstiti. Snagom Casnog Zivotvornog Krsta branite se i spasavajte!"

O vradzbinama matuska je cesto govorila: "Za onoga ko je dobrovoljno stupio u savez sa silama zla i bavi se raznim carolijama pred Bogom nema spasa. Oni mogu mozda nekad u necemu da pomognu, ali dusu sigurno unistavaju".

Masovno kidanje veza sa Crkvom, agresivni ateizam, jacanje otudjenosti i zla medju ljudima, odbacivanje tradicionalne vere i zivot miliona ljudi bez crkvenog pokajanja, doveli su do teskih duhovnih posledica. Matuska Matrona je to odlicno osecala i shvatala.

U dane masovnih manifestacija matuska je trazila od svih da ne izlaze na ulicu, da zatvaraju prozore, roletne, vrata, jer tusta i tma demona ispunjavaju citavo prostranstvo, citav vazduh i obuhvataju sve ljude.

Jednom prilikom Zinaida Zdanova upita Blazenu Matronu: "Kako je Gospod dopustio da se toliki hramovi razore i zatvore?" (Mislila je svakako na sve godine posle pobede bezboznika u oktobru 1917. godine). A matuska joj rece: "To bese volja Bozija i broj hramova se smanjio zato sto je broj verujucih ljudi strasno opao pa nema kome da se sluzi".

"Pa, sto se niko ne suprotstavlja?" A ona ce na to: "Narod je kao pod hipnozom, ne zna za sebe, strasna sila je pokrenuta... Ta snaga lebdi u vazduhu, prodire svuda. Ranije su ljudi posecivali hramove, nosili na sebi krstice, njihovi domovi bili su zasticeni ikonama, kandilima, osvecivanjem. Te sile su mogle samo da prolaze pored, a sad se naseljavaju medju ljude koji su odbacili Boga."

Ziveci kod porodice Zdanov, u rejonu Arbat, Matronuska se ispovedala i pricescivala kod oca Dimitrija iz Crkve na Ulici Krasnaja Presnja. Neprestana molitva pomagala joj je da nosi tesko breme sluzenja ljudima, sto je s obzirom na njeno zdravlje bio pravi podvig, i izraz najvise ljudske ljubavi. Deleci sa ljudima njihove nevolje, bolesti, muke, moleci se za njih matuska bi se tako umarala, da pred kraj dana nije bila u stanju ni da govori, vec je, lezeci oslonjena na svoju ruku, tiho jecala. Ali unutrasnji duhovni zivot Blazene Matrone ipak je, cak i za najblize, ostao tajna. To medjutim, nije smetalo ljudima da cvrsto veruju da je ona pravi podviznik Boziji i sveti covek. Podvig Matrone bio je u ogromnom trpljenju, ciji je izvor bio vatrena ljubav prema Bogu i cistota srca. Upravo su o takvom trpljenju, koje ce spasavati hriscane kad dodju poslednja vremena, govorili sveti Oci Crkve. Kao prava podviznica, Blazena matuska je poucavala ne recima, vec citavim svojim zivotom. Rodjena bez ociju, ona je sve ucila da idu trnovitim, ali pravim putem spasenja. Ona je ceo svoj zivot provela nemajuci svoj krov nad glavom, nemajuci nikakvih dobara. Svaki dan njenog zivota bio je lavina nevolja i jada ljudi sto su dolazili k njoj. Pruzala je pomoc i isceljenje nebrojeno puta. Uzela bi svojim detinjim rukama glavu nesrecnika, pomolila se za njega i covek bi od nje odlazio pun utehe. A ona, onemocala, samo bi malo prilegla i nastavljala da se moli po celu noc. Za vreme rata bilo je mnogo slucajeva da je rodbini nestalih svojom prozorljivoscu otkrivala da li je njihov najblizi ziv ili ga vec treba pominjati kao mrtvog. Postovali su je i dolazili kod nje i mnogi jereji. Primala je i mlade i stare, ali neke je i odbijala. Sa nekima je razgovarala kroz pouke, a sa drugima najobicnijim jezikom. Jednom joj se pozalila Zinaida: "Jao, matuska, moji zivci..." A ona ce na to: "Kakvi zivci! ... Zasto na frontu i u tamnici nema zivaca? ... Treba trpeti, vladati sobom". Kad bi nekoga iscelila od fizicke bolesti ona bi objasnjavala: "Telo je kucica Bogom dana, pa je treba obnavljati. Bog je, stvarajuci svet, dao nama i lekovito bilje i to se ne moze prenebregavati".

Matuska je cesto bila tuzna: "Zao mi vas je... Docekacete poslednja vremena, zivot ce postajati sve tezi i tezi... neizdrzljivo tezak. Doci ce vreme i pred vas ce staviti krst i hleb i reci - birajte!"

Matronuska je ponavljala: "Ako narod izgubi veru u Boga, razne ce ga patnje snaci. A ako se ne pokaje - nestace sa lica zemlje. Koliki narodi nestadose! Molite se, preklinjite, pokajte se! Gospod nas nece ostaviti i sacuvace zemlju nasu".

Poslednje staniste na ovoj zemlji Matronuska je imala u ulici Kurganskoj broj 23. u Podmoskovlju. Kao da je, osecajuci veliku iznemoglost, zelela da se bar malo skloni od ljudi. Medjutim, i ovde su u velikom broju dolazili k njoj nevoljnici i nesrecnici. Pred samo upokojenje Blazena matuska, vec potpuno iznemogla, zamoli da se ogranici broj ljudi koje je dnevno primala. Vreme prelaska u drugi zivot Gospod joj otkri tri dana pred smrt i ona je to iskoristila da se oprosti od najblizih i da da potrebna uputstva. Zamolila je da je opoje, u Rizopolozenskoj crkvi, u Donskoj ulici, otac Nikolaj (Golubcov) koji ju je izuzetno postovao. Zabranila je da joj se na sahranu donose venci i cvece. Kad je pred samu smrt otac Dimitrije dosao da je ispovedi i pricesti ona je bila strasno uznemirena: "Zar se i vi bojite smrti?" - upita je on. "Bojim se!"

Blazena matuska Matrona upokojila se u Gospodu 2. maja 1952. godine. Sahranjena je 4. maja, po njenoj zelji, na Danilovskom groblju, kraj crkve "da bi mogla da slusa sluzbe Bozije". Blazena Matrona je predskazala: "Posle moje smrti malo ce ljudi dolaziti na moj grob, samo najblizi. A kad oni umru, moj grob ce ostati sasvim zapusten. Ali proci ce godine, saznace ljudi za mene i poci ce ovamo da mole za pomoc. I ja cu svima pomagati, jer cu ih sve cuti". I jos je pred smrt rekla: "Dolazite k meni i pricajte mi kao da sam ziva, a ja cu Boga moliti da vase molbe budu uslisene. Sve vas, koji mi se obracate trazeci pomoc, ja cu posle vase smrti gore docekivati".

Prodje tridesetak godina i njena humka na Danilovskom groblju postade jedno od svetih mesta pravoslavne Moskve i Rusije. Sada za Matronu znaju desetine hiljada pravoslavnih ljudi. "Matronuska" - nezno je zovu, a ona, kao i za zivota, pomaze ljudima.
OBRETENIJE MOŠTIJU BLAŽENE MATUŠKE MATRONE

U nedelju pravoslavlja, 8. marta 1998. godine, sa blagoslovom Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Aleksija II, izvrseno je obretenije mostiju velike podviznice HH veka Blazene matuske Matrone. Na celu komisije bio je arhiepiskop Istrinski Arsenije. Osim predstavnika Ruske Pravoslavne Crkve, u komisiji su bili strucnjak za sudsko-medicinske ekspertize, antropolog, doktor medicinskih nauka, profesor Viktor N. Zvjagin i arheolog, doktor istorijskih nauka Andrej K. Tanjukovic. Komisija je zavrsila rad 13. marta. Zanimljivo je da je na mostima Svete Matrone otkriveno ono ispupcenje u vidu krsta koje se pominje u njenom zitiju. Odlukom Njegove Svetosti Patrijarha Aleksija II, mosti Svete Matrone prenete su u Sveto-Pokrovski zenski manastir u Moskvi (izmedju Taganske i Abelmanovske ulice), gde ih svecano doceka sestrinstvo tog manastira na celu sa igumanijom Teofanijom.

Zatim je pocela rad Komisija za kanonizaciju Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve. Na osnovu njenog izvestaja 2. maja 1999. godine svecano je obavljeno proglasenje Matrone Dimitrijevne Nikonove za novu podviznicu Ruske crkve kao Svete Blazene Matrone Moskovske. Tog dana odsluzen je poslednji parastos za pokoj duse Matrone, a zatim je pocela svecana liturgija koju je sluzio Njegova Svetost Patrijarh Moskovski i vascele Rusije Aleksije II, sa vise arhijereja i svestenika. U hram je unet civot sa mostima Svete Matrone. Posle liturgije odsluzeno je prvo molebstvije novoj svetiteljki i podviznici Ruske Pravoslavne Crkve, Svetoj Pravednoj Blazenoj Matroni Moskovskoj.